zivite

Zalite svoje mrtve, bedni ljudi, tako izgledate jadnije. Zalite.
I nosite ih, tu, negde u svojoj dusi, kao naocnjaci da ne vidite sunce.
U svaku stvar na ovom svetu, urezite datume, inicijale, postavite svecu,
Oznacite, i kazite: U ovome sam trazio srecu. A onda placite kada izgubite.

Tako ste dobri u tome, kroz mrtve zalite svoju nesrecu,
I lijete suza potoke, sto kad-tad presuhnu,
Imate secanja, ali i secanja na secanja utihnu,
Zato sto po prirodi ne mozete zatvoriti oci zivotu.

Zar vasa ljubav ne ume preci tu granicu?
Ono sto vidite, osetite, pojmite... Gadite mi se.
Kao kakav mesar, zabadate krvolocno kuku
I kacite pojmove koje ne razumete. Vi zidate u egu.

Transcendujete samo dok imate, a imate sve, iako gubite;
I bolesnicki samo za trenutak zivite, sto kad umre, ozivljavate.
U blatu se koprcate, a sanjate nebo, i zalite se,
Sto zvezde na zemlji nisu, da ih uzmete, i nekome u oko stopite.

Vi, sto ljubav pojmite samo dok primate,
Zarad vas zlatno sunce ima tuzne odore,
Dok zalazi iza horizonta,
Tuga ce nestati kada mrak udje.

Vi sto primate, vi najvise i zivite, iza mrtve senke koju zalite,
Ali ljubav, ako je to ono na sta ciljate, ona sama nije zivljenje.
Ne oplakujte nedostatak, trazite ga, hiljadu puta umrite, dok ne naucite da
Zivite.

April 7, 2009