Sam, ne usamljen, nego chudno sakriven.
Sam, navodno posmatram, vechno ukljuchen a odsutan.
Otkucaje vremena pak chujem u svim stvarima,
bezgranichno razlichiti, a u njima svima je zvuk isti.
Vreme otkucava, a ja sam taj koji slusha.
Bez obzira na mrak, jer to je lice iz snova,
muzika vremena, kroz platno postojanja utkano, ubrzavala je.
Kao da nestaju one prechesto ponavljane slike u magli srca.
Postojim li ja u ovoj reci zaborava?
Da li Ja, posmatrach, bivam posmatran nevidljivim ochima?
Ochima svakog kamena, drveta, cveta?
Ako zaronim duboko u sebe, hocu li dodirnuti metronom vremena?
Da li ovaj glas shto u meni odjekuje potiche od nekog?
Deus ex machina.
Нема коментара:
Постави коментар