da li imamo dovoljno hrabrosti da legnemo u posmrtnu postelju koju nam ljubav daruje?
da li imamo dovoljno hrabrosti da se okrenemo od svega shto je bilo, i da ne gledamo napred u ono shto ce tek biti ispred nas
da li imamo dovoljno hrabrosti da se ne zapitamo pred ivicom, nego da samo skochimo napred, u provaliju nasheg bica?
kada budemo toliko smeli, i kada ne budemo hteli da predjemo tu granicu nas samih samo zato da bi je preshli, tek cemo tada voleti.
Kada budemo voleli ne da bi smo voleli ili bili voljeni, kada ne budemo zaslepljeni osobom pred nama nego se ona bude krila iza zavese ovog sveta, ali kada nas zavesa ne bude mamila da je razotkrijemo nego se ona sama razotkrije, tek tada cemo voleti zaista.
Sve ostalo je osudjeno na propast, i podlozno je rdjajucoj ruci vremena, jer ono shto bude zasadilo nashu ljubav, ce odredjivati koliko ce ona sama trajati.
Daklem, treba postaviti pitanje sebi, i ne odgovarati drugima pa chak ni sebi, nego samo poslushati pitanje, otkud ta nasha ljubav u nama?
Нема коментара:
Постави коментар