Nekada je bila pesma. Labudja ili pesma umornih ribara? Nikada nisu otkrili. Znali su samo da ona pripoveda o podnevima u razbuktalo zlatnom klasju kao na onim Levitanovim platnima, uskom puteljku obmrshenom mladom chardaklijom i vetrenjachi pod kojom je predano sanjario slushajuci nezni vals vodenicnog tochka.
Ali dechak je postao chovek. Razbuktalo klasje poznjeli su, pa je izraslo novo, pa su opet sejali, znjeli... A mlada chardaklija obrasla je poponcem i rogobatnom klekom i venjom i kad je posle mnogo godina proshao tuda samo je vetrenjacha troshna i olupana jos bila na svom mestu kao pogurena starica prosjakinja chitav vek na istom coshku. I chitava ta pricha nastala je nedaleko od Kline u srcu Rusije, ali je za nju chuo i prepevao je svojski jedan Zapadnjak. Sada za tebe koji si daleko, a ipak tako mi blizu.
Popni se strmim, polutrulim basamcima, rasprshi rukom prashinu na vremeshnim, poroznim grabovim vratancima i sedi sa mnom kraj poronulog tochka i slushaj...
Нема коментара:
Постави коментар