plavo belo crveno

Plavo. Volim plavo.
Veliki penushavi talasi belim linijama klize niz glatku plavu povrshinu.
iznad toga boja prestaje i nastavlja se kao iz ogledala izvadjeno, prostranstvo beskrajne plave boje na kojoj se iscrtavaju bele paperjaste share i oblici u raznim formama ptica i zivotinja.
I mali rachici kao da gledaju u galebove iznad njih shto sporo prelecu sa hranom u kljunu.
Izmedju dva plavetnila se prostire granica kojom lutaju zaivek budni strazari.
Lutaju.
traze nekoga koga nikad nece naci.
Samo na krajevima horizonta gde se pogled umara, dva prostranstva se spajaju i sklapaju dve tishine.
tamo gde se i eho gubi, tamo je mesto pochinka josh jednog velikog neumornog putnika, Sunca.
U toj plamtecoj kugli, sav zivot nastaje, burno, a pak tako udaljno i tiho.
I to veliko Sunce, velike glave ima svoju grobnicu, tu u plavetnilu, koje guta sve, a opet nam daje do znanja da je sve progutalo, pokazujuci nam svoju utrobu.
Plavi grob, za plavu smrt. Plavo, volim plavo, zato shto je prozirno, i shto mogu da vidim taj izgubljeni grad, sve te minijaturne ljude unutar plavog.
Chak je u svojem talasanju i vazduh plav. Blago izmetnuti oblici, premeki na dodir, ne nestaju niti se razbijaju u talasima, oni gutaju one koji ga dodirnu.
Obuzimajuci, kao kakvog rachica lutalicu, u svojoj kucici u rupici na kamenu.
Chak i u tom njegovom mraku prodire plavo, i guta ga.
Mozda ce ga odneti plavo, mozda se pak uhvati za granu, i posvedochi oseci svega.
A mozda mu i plava krv potone duboko, sve do belog grada sakrivenog u dubini plavog.
Da.
Volim Belo.
Sve je belo, i sneg pada.
Ja medjutim sedim tuzno, i gledam daljinu. Kao neko kome je oteto neshto, pokushavajuci da u daljini razaznam neshto.
I u daljini pada sneg.
Mala bela pahulja u haosu milione drugih je krenula sa neba, i nikada nece dotaci zemlju.
Pretvorice se u kap ne vecu od suze. I za vrlo kratko vreme ce se susresti sa zemljom i ovlaziti zemlju.
Od udara ona ce se raspasti i njeni delici ce padati preko nje, chineci je nevaznom.
I niko je nece chuti. Umrece sama.
Sada vec vetar pochinje da duva.
Borovi na planini se ulezu; gube svoju snagu pred silnim naletima neumilnog vetra. Noseci hladnocu sa najvishih vrhova planine,
nalece i savija duge uspravne grane jablana.
i urlici njegovi vladaju vazduhom, blago se gubeci.
Jablan je stajao. Zemlja ga je drzala.
Sa umornim ochima pogledah zemlju, i tiho se nasmejah. U mojim holima je teshkim posmrtnim marshom hodala nemoc.
Ta nemoc je iznikla kao klica iz blago chuvane zemlje.
I kao sve stvari oko mene, vezana je nechim slichnim korenju za drugu stvar.
Zemljo.
Ti prokleta crna majko zivota. U tebi se sve radja i umire.
Ti shto ponosno izdizesh neopisive lepote u sebi drzish neopisive ponore.
Dublja si i od mraka.
Od mraka gde nestaje tuga.
Polomljeni pogled polako klizi ka nebu. Ka slobodi.
I mrtvo ostaje ukipljen na njemu par sekundi, ili par minuta, ili mozda chak i chitavu vechnost.
U tom chekanju, tom praznom ponavljanju nichega se nazire jedna iskrica.
Blesnula je, i isto tako brzo se ugasila.
I opet ta tamna praznina zavlada. Kao da je u svojoj srzi drzala svu hladnocu pakla i zastrashujucom brzinom je proshirila u moje kosti; najezio sam se opet.
I opet tupi momenat praznine.
U ischekivanju sledeceg deshavanja polomljeni pogled se sve vishe krivio.
Iskrivljene putanje zxastade na sledecem treptaju svetla.
I taj treptaj beshe Plav, i trajashe neshto krace od proshlog.
Ta radnja se ponavljala sve brze i brze, i shvatih u jednom momentu da gledah svo vreme u zvezdu.
Trgoh se na kratko iz te duboke melanholije.
vracao sam misli natrag na kolosek, skupljao sam odlutale poglede.
Sklopih ponovorasutu slagalicu, kad na oknu prekrivenom snegom primetih da jedna kapljica vode klizashe izmedju zalepljenih pahulja.
I ta mala kap rasushe slagalicu.
Ponovo sam se gubio u njenom padu.
Podsecala me je na mene i moj zivot.
Prazan i uzaludan.
Svakim danom sam sve blizi kraju.
I svaki dan shto prodje iza mene me sve vishe smanjuje.
Od dana kada udarih na staklo, moja sudbina je spora i teshka.
Ali u tom lancu postoje rupe.
I te rupe sluze kao poslednje pribezishte.
prepushtam se njima.
Dozvoljavam im da me progutaju sobom i dopushtam tom blago - slatkom osecaju da se rashire celim telom pochinjuci od ochiju, koje kao chepovi drze tminu u meni.
Niski slojevi vazduha su verovatno mogli osetiti isto shto i ja.
Neopisiva mirishljava nirvana se spushtala niz mene i mrak.
I tu mraku nastaje kraj.
Nestajem u svetlu.
Kuda sad? Shta sada?
Sve stvari su u ravnotezi na ovoj realnosti.
I sve tezed da budu ravnomerne.
Ako prevagne jedna stvar, druga tezi da se oslobodi. I ovo svetlo shto obasjava sakriva
ne mene kao shto bi to mrak uradio, vec sve oko mene.
Kao da se Ja nalazim u senci i tonem sve dublje.
I postajem slep, i nevazan kao Pluton pred Suncem.
Hladan i udaljen. I nestajem.
Ali zashto je to bitno?
Ja i zelim nestati.
U ovoj noci, iz ove male sobe, kroz ovaj prljavi prozor, iza ovih povijenih planina, sa ovim vetrovima hladnim otputovati daleko iz ovog sna.
Doci do horizonta ravnih gde Sunce umire, lutati ponovo praznim poljima mojim nad kojim gavranovi lete.
Zelim, ali ne mogu.
Drze me okovi.
I krenem, a lanci se zategnu i naprave zvuk bicha koji kao da mogu da osetim po mojim ledjima.
Mirno, govore.
I miran sam.
Okovi su razapeti izmedju brda, shto me kao zidovi ogranichavaju.
Gledam tuzno u gromadu ozelenjene zemlje ispred mene, a vidim ravnice.
I skoro mogu da osetim kako se spushta.
Ta mala sluzava kap niz moj obraz.
Ta glupost shto oduzima i lishava ljude njihove osobine shto im je tako prirasla za srce, i chime se diche pred drugim.
Ona mi na brzinu zakrvari oko, i ja moram okrenuti pogled.
Moram sakriti svoj izgubljeni ponos.
I okrecem se jedinoj strani koja me ne zeli uporediti sa sobom.
Spushtam glavu nadole, ka zemlji.
I padaju suze, i pretvaraju se u zemlju.
I zemlja plache.
Otvori se!
Progutaj me!
Zelim videti ambis svih emocija.
Zelim postojanje zaboraviti. Nisu meni teshke ove ruke krvave, niti su mi otezale noge ranjene.
ne osecam ja iskidane mishice.
I ovaj bol shto bi trebao osecati, nije taj bol.
Mene boli neshto drugo.
Kao noz u grudima shto se sporo okrece, mene boli daljina.
Zeljan sam svojeg rodnog grada.
Sada mogu samo da se okrecem secanjima.
Da li sada tamo sneg pada?
Ko koracha mojim ulicama sada?
Da li me ova senka jablana podseca na ona ispred moga prozora?
Ili mozda sve ovo ja samo sanjam.
Mozda ja nisam hiljadama kilometara daleko od svoje stare majke.
Mozda ce me ujutru bash njen glas pozvati iz druge sobe.
A shta ako joj pozli?
Bolje da donesem lekove.
Ne zelim i nju izgubiti pred rukama vremena.
Bolje da krenem.
Ah, da!
Nemogu.
Lanci su mi na rukama!
A shta li mi radi sada brat?
Kako je?
Da li josh hronichno kashlje?
Ili mu je mozda bolje...
Sigurno ga je do sada astma proshla.
Vishe ne iskashljava krv ujutru.
Sada je sve ok.
Mora biti, jer ga ne mogu chuti. Ko koracha starim kaldrmisanim putem?
Ko se sada zali na promet stare ulice? Kako je komshinica? Ko joj sada pomaze oko pijacharenja?...
Komshinica je umrla, pronashli su je ujutru, mrtvu u postelji. Gushila se proshle noci, ali nije bilo nikog oko nje.
Ma shta me briga. Dobro je meni i ovde, i ovde ljudi nisu tako loshi. Drze se jedni drugih kada to mogu. Ipak su ljudi ljudi.
I polako stare stvari nalazimo u novima. Ali ipak vetar neumilno duva.
I shta sada?
Blagi osmeh se javlja dok pomishljam na jablanove moje zgrade. Koji zivot sam ja ostavio iza?
Shachicu prijatelja, pejzaze prepunjene mesechevim svetlom, zakopane lazi, i jednog Ziku shto beshe nekada dobar chovek.
Mada se sada i ne secam da sam bio dobar tamo.
Ali nema veze. Najgora stvar koju zakopah jednim putovanjem u... beshe to utorak ujutru beshe jedna polomljena nada.
Nadao sam se u nadu. Josh uvek se nadam. I nastavicu da se nadam. Kako li je samo zasenila svo secanje,
i stavila je sve stvari u kalup istopljene i izlila je svoje lice. prichaju ljudi uzalud.
Znam ja da ljudi celog zivota zude, i da je ljubav samo zudnja koja brzo nestaje ako se okusi.
I briga me ako sam ja samo jedan od hiljadu milijardi koji pate zbog iste stvari, od iste stvari, i briga me shto sam stereotipan.
Ja sam chovek. A ne Chovek.
Ja sam nebitan, ali ono shto osecam je bitno. Jer ja chinim sve ostalo.
Bez mene nishta ne bi postojalo. Barem za mene.
I zbog toga treba da budem srecan, i da uzivam u ovim lancima, brdima, i zemlji koja me zeli.
Treba da budem srecan jer sam u stanju da osetim i vidim stvari oko sebe i da ih [i]razumem[/i].
treba da budem srecan zato shto mogu da osetim bol. Jer onda ne bih znao shta je dobro, a shta loshe.
Loshe je sve shto ti nanosi bol. A chovek je veci ako on oseca vishe bola.
Jer bol je najbolji uchitelj. Bol.
O Bolu, moj najbolji prijatelju i neprijatelju, kuda bez tebe?
Ti nam pokazujesh da postojimo.
Kao shav na tkanini sveta, vezujesh nash zivot. I nestanesh, i pojavish se
I nestanesh ponovo, i pojavish se ponovo.
Isto kao i oblaci na jutarnjem nebu, ili listovi zeleni shto kada se umore od sunca, daju okolini razlichitost, nijanse.
Pa mozda chak i odishu svojom tugom, i prenose je oko sebe.
Eventualno, grane shto ih drze nece moci izdrzati njihovu tezinu, razlichitost, i otvorice svoje ruke, i pustiti ih zemlji.
I padaju listovi, jedan za drugim.
Neki duze, neki krace.
Sa mnogima se vetar poigra, i odvede ih do drugog puta, ali uzaludno.
Svi se putevi zavrshavaju na zemlji. I posle nekog vremena svi ostatci i nusprodukti vremena budu zakopani.
I trebaju da budu zakopani. Zivimo u svetu ispunjenom ljudima.
Ljudi zive i stvaraju.
Stvari ih nadzivljuju.
Za razliku od stvaraoca, stvari sporije bivaju oprane vremenom, jer ljudi imaju osobinu da komuniciraju,
a kada komuniciraju oni prijachju stvari shto drugi proziveshe, i chuti to chini ih malo spremnijim.
I razvijaju se. Produzavaju svoj zivot i klize van ruka vremena. Ali retki su ljudi shto uspeju da se izvuku.
A, chak i da se izvuku, ono shto ja konstatujem da je van vremena, to je samo van mog vremena, jer krajnja stvar je da ljudi postupaju po emocijama
pa tek onda po razumu.
I razum se razvija potiskujuci emocije.
Mozda cemo svi mi postati ljudi bez srece, mrznje, ljubavi, tuge.
Beskonachna jednachina sa prekidom.
Paradoks samom sebi. Mada smo mi u sushtini vec i samim svojim postojanjem usprotivili sami sebi, jer mi tezimo hiljadama ciljeva, a svrhu nemamo.
Trazimo ono shto nemamo, a nailazimo na hiljade stvari i ni jednom se ne ne zadovoljavamo. pronalazimo, istrazujemo.
Idemo svakim danom sve dalje i dalje.
A dokle? Postoji li granica ovom shirenju svesti? Ili cemo svi umreti u jednoj eksploziji super nove, i to ce biti kraj svega?
Pechat na koverti. Sakriveni u nekim sondama shto poslasmo u nadi da ce ih neko pronaci.
A mozda ce je pronaci bash ista civilizacija kao nasha. Isti ljudi u isto vreme kada poslasmo nashe zelje za shirenjem znanja i svesti.
Bolje da ne znam. Bolje je za mene da ne razmishljam. Zatvoricu ochi i prepustiti kanale svoje svesti da se isprazne u tom mraku u kom ne postoje ni ljudi,
ni lica, ni zvukovi, ni boje, ni oblici.
Samo osecaji.
Samo njima verujem. Zatvaram se. Otvaram sebe. Dok sedim sam ovde ispred zatvorenog prozora. I chekam da se neshto desi.
I deshavaju se razne stvari, ali bez mene. Naslanjam obraz na hladno prozorsko okno, kao dete. Negde u daljini pada kisha koju ja ne vidim. I blago se smejem.
Kao da osecam kapljice na obrazu. Udaraju me. Miluju me.
I ochi mi se smeju. Kao da plivaju u moru, i iz mora glavu izranja labud.
Kao da mi se smeshi svojim velichanstvenim krilima, i njenim malim okicama. Kao dete.
Nevino.
mali labud je sad stajao pred mojim ochima, kao polu-chovek, na dve male krhke ljudske noge, i shirio je krila prema meni, kao ruke.
I njene ochi pune suza me podsetishe na nechije. I voda shto joj kvasi bela pera zamirisashe poznatim mirisom.
Stajao sam pred prozorskim oknom. Zatvorih ochi sprechavajuci bes u sebi.
Zeleo sam polomiti prozor, ali nisam.
Ko zna gde ce ovoj borbi biti kraj?
Hocu li biti savladan sam sobom, ili prozorom, ili cu mozda polomiti jedno ili drugo?
I stavih ruku na staklo. Zelim. Zelim.
Zelim tebe u rukama drzati. Zelim ponovo slobodan biti. Zelim...
Zelim...
Kratkim udisajem vazduha, tuzno odugovlachim...
Zelim... ziv biti.
I znam da svoje zelje ne mogu ispuniti.
I shta sada? Umreti...?
Povlachim polako glavu nadole dok skupljam shake.
Umoran sam. Umoran sam od svega ovoga. Ali ko ce me chuti? Oko mene nema nikog.
Samo planine, borovi, mesec i jablanovi.
I sneg. Josh uvek tiho pada. Nije josh uvek ni rech progovorio.
Kao da mi se svojom tishinom ruga. Ili krije neku tajnu od mene. Shta li on krije?
ODakle dolazi? A vetar? Kroz koja sva polja cvetna se provlachi?
Sa kojih groblja dolazi? Koliko li ga je smrtnih ustiju spomenulo?
Krajnje nebitno.
ovo sve je tu bilo i pre mene. I stajace i posle mene, posle svih.
Tako da moje sekunde nekom znache vekove, kao shto je i sam moj bedni zivot nebitan.
Kao zrnce prashine. Vreme. Eh, vreme moje kratko.
Zashto li nekad sekunde prolaze kao sati, ili dani?
A ipak dani su toliko isti da prolaze kao sekunde. Kao da za jedan dan moje srce otkuca samo jednom.
Skoro neprimetno.
Divan je ovaj prozor. Sve se vidi, ali samo kroz njega. Mislim da kad bih otvorio prozor, sneg bi ushao, i zavejao bi me.
Lezao bih pokriven belim slepilom.
hladnoca bi mi prodirala do kosti i kochila krv u zilama. Osecaji bi mi se pretvorili u male kratke grcheve.
Vishe ne bih osetio vetar, ni zute mesecheve milujuce zrake. Ko bi bio tu da posvedochi da se jablanovi izvijaju?
Ko bi zapamtio senke shto padaju na lance isijavajuci rupe na njemu? A shta ako se ovi lanci
zategnu i povuku me u sneg? Shta ako umrem? Ne zelim videti belo, ne zelim videti belo, ne zelim...
Zatvaram ochi. Sve je u redu. Ispred mene je noc, i mesec blagi.
U daljini su brda shto ih vetar miluje. Ispred mene su i dva jablana shto kao da poznata lica imaju.
I jedno prozorsko okno, zamagljeno snegom.
Osecam blagi vetar na obrazu. I shum lishca iza mene licheshe na govor.
Kao da chujem svoje ime. Okrecem se unazad kratkim pokretom trupa, i posmatrah prazninu.
jedan minut.
Nikog nema.
Osetih strah duboko zasadjenog u sebi. Krecao je iz stomaka i hladnim osecajem se prozimao polako kroz ruke, noge, vrat.
To nije bio obichan paralishuci strah.
To nije bio ni strah. To je bila strepnja. Nisam zeleo kraj.
Okrenuh glavu prema zavejanom oknu. I nevidljivi prst je predamnom polako ispisivao slova po snegu zalepljenom na staklu.
"Vreme je." Kao usporeni snimak sam chuo ispisana slova.
I lanci se zategnu.
Staklo je ispred mene puklo.
Razbilo se na hiljade parchica. I planine visoke su polako bledile zajedno sa svojim nakitom, zelenim borovima.
Ubrzo su se i okolnje stvari gubile u belilu.
Polako, ali sigurno. Sve se pretvaralo u belu zavesu pokrivajuci sve boje i senke.
Pa chak je i vetar jenjavao. Osecao sam pritisak na rukama. Lanci su me vukli.
negde u belilo.
negde pri kraju. I setih kako me lanci grubo bacishe. Pao sam.
uhvatio sam se za kolena.
Shta se ovo meni deshava?
Gde sam to ja?
Sve oko mene je belo, samo dve crne lopte su se udaljavale.
Otvarale su jedan okvir. Iza okvira beshe mrak. Mozda su tamo bash oni sakrili planine, borove, mesec, vetar i jablanove?
NE!!! Nemojte zatvarati tu kapiju! Kuda odnosite voce?
Boje josh uvek nisu rekle svoje. Zar ovoj praznoj belini da me prepustite?
Emocije da utrnete? Kuda... kako?
Kome govorim kad su vrata odavno zatvorena? Ovim mekim zidovima?
Ne, to zidovi nisu kad rechi da vrate ne umeju. To se zidovi ne zovu.
Ovi zidovi plakati ne umeju. Zidovi nisu beli, pravi zidovi su brda, nebo beskrajno i zemlja koja sve guta.
To su zidovi, a ovo, ovo je samo belo.
Pa gde sam ja to? Svuda je belo.
Da nisam mozda... mozda zavejan pod snegom? Shta ako jesam? Shta onda?
Da nije ova bash ta hladnoca? Da li umirem, ili sam vec umro? Shta dolazi posle snega?
Ili je mozda ovo poslednja destinacija?
A ko sam ja? josh uvek imam i ruke i noge, i glavu i telo. Josh uvek se mogu nazvati chovek.
Ali...
Ali..
Zashto se ne mogu setiti svoga imena kad sam na njega mislio pre pet minuta?
Gde li je nestao onaj dobar Zika? Ah, da! On vishe nisam ja.
Zato shto je drugachiji. Zato shto nisam u sklopu s ostalima. Ko sam ja?
Ah, pishe mi na koshulji:
Ludak broj 155 115 - 2. Bash da vidim da li moja krv je brojem oznachena.
Sneg pada...
Crveno.