петак, 29. јануар 2010.

sreca je uopshte se ne roditi.

sreca je uopshte se ne roditi. Uopshte ne doci u ovaj shugavi svet, svet opterecen vaganjem dobrog i zlog, gde te neki morali u vidu nevidljivih zica svezuju, gde sam sopstveni zivot unasuprot svoj ovoj patnji uporno se probija kroz nju, praveci drugima josh patnje... kao kada prstom u jezeru napravimo liniju, koja napravi talase koji obore u vodu paprini brodic... i gde taj prst uporno pokushava u ochaju da ispravi potpoljeni brodic, koji je previshe nakvashen da bi opet sam stojao u vodi... Uvek ta prokleta zudnja za nechim poznatim, uvek taj prokleti ochajnik koji pokushava da ugura staro medju nove stvari, gde uporno se trudi da uglanca zaprljano... Ljudi, ljudi u stvari vole secanja... sa svakim chovekom/zenom (partnerom) kojeg upoznamo, mi u stvari samo pravimo secanja, grcamo u stezanju mishica od napora da napravimo zajednichko, da dva sveta priblizimo preko zajednichkih delatnosti... gledanje filmova, igranje igrica, shetnja po keju, parku, duvanje balonchica od sapunice.... izlasci.... svaka veza na pochetku bude ispunjena time, pravljenjem, kreacijama, kreacijama uspomena... Ljudi vole uspomene, ne vole ljude. A onda dolazi i otkljuchavanje kapija. Oni koji su pretrpeli neku nepravdu, njihove kapije su zakljuchane, i oni kao da traze kljuch, kao da zele da ih drugi otkljuchaju, imaju zelju da se otvore, ali nemaju dovoljno snage da razbiju neku svoju proshlost, neke svoje predrasude koje ih zakljuchavaju, pa grchevito ochekuju od drugih da ih otkljucha, da kazu pravu rech, uporno mimikrirajuci kljuch, oponashajuci reshenje, ali nemajuci glasa da ga kazu... Naravno, ne moze svako otkljuchati ono shto je zakljuchano. Vecini mi sami necemo dozvoliti da se priblize kapijama, uporno zavijajuci, rezeci na njih, praveci grimase... Predivnog li apsurda, kljuch ne lezi u njima, oni samo mogu da ga okrenu, kljuch lezi u nama, u tome da li mi mozemo da transformishemo dovoljno ochekivanja, potrebe, nas same... Slichno kao choveku obuchenom u oklop viteza, on vishe nije chovek, nego vitez. Jurishace na njega, i shto ga vishe smatraju vitezom, on ce sve vishe biti vitez, vitlajuci machem, koljuci i probadajuci druge svojim zardjalim machem.

Нема коментара:

Постави коментар