Soba

Oslikane vrane na papiru, da li one slute ono shto jesu
Dok u sobi shire krila, u zidu one vide planinu, potoke, dolinu
Jarku slobodu u meni naslikanu, letele su nebom, samnom u kljunu.
U ovoj sobi.
Ja sam nishta.

Nedoluchno sunce se povlachi pred kishom, ko josh za vreme mari?
I u ponoc, i u podne, prazni plochnici i tihi ritam kishe.
Nikog da mi mir kvari, sem secanja u teshkom peru,
Prepuno crvenog mastila, krvari. Ali bara je premala, beo papir.
Ja sam nishta.

I josh jedan papir, stavljam na prashnjavu gomilu, u pokushaju.
Okrecem se, oslushkujuci ovu prazninu, gde vrane vechno polecu,
I mogu samo da naslutim jaz sveta - kao reke, mene i vrana izmedju.
Imam mir u tishini, ali ni jedna stvar u njoj ne daje srecu.
Gledao sam u reku.
Ja sam nishta.

Niz krivudavu reku teshki vetrovi prave kolonu; uci u nju necu.
U njoj zutoj, potopljeno zlato sija, daje reci smer i boju.
Rdja, ali u momentu kad razum fizike ga izbaci na obalu.
Sam, van reke, ne osecam se na obali slobodan. Jer
Ja sam sam nishta.

I ova reka, i obala, zakrvavljena vrana shto u krug leteshe
Jesu sklopljene, sa zida slike, ove moje sobe, paukove mreze.
Unutar same ove entropije, sve ono shto razara nepomichno stoji,
Vreme, ispleteno srebrnim nitima, spushta rdju na bleshtava usta humusa.
Ja sam nishta.
Unutar sebe stojim.

Napolju je toplo i pada kisha; iako pusta, pevala je ulica,
Ono shto povezuje svaku pesmu, slivalo se niz okna.
Ritam, rima, efemeralni svet kuca po mojim vratima,
Nikog da mi mir kvari, sem ova setna tishina...

u sobi bez zidova i vrata, ja sam zakljuchan, u onome shto odjekuje onim od chega jesam.
Pritisak mi nedvosmisleno dokazuje, ritam ove kishe, ja nisam,
I svakog novog jutra ja sunce ochekujem, i u tami ga gledam,
Gonjen Sunca htenjem, ali razuma pitanjem otrovanog, u tami ostajem vezan.

I uzimam prashnjavu gomilu na kojoj se vrana budno osmehuje,
I lepim prashnjave planine na tvrde zidove,
Odradjujem ponovo ritual, samo da bih podsetio sebe
Da ono shto mi je oduzeto, oteto, zelim da je veliki deo mene.

Unutar male rubikove kocke lepio sam svuda prashnjave potoke,
Same po sebi chiste, neukaljane, ali na svakoj mala barica crvene,
mojom krvlju otrovane boje.
kojom rukom se osmeh potoka prashnjavi,
Koji lanci vuku stvar iz stvari same po sebi?

To nisu moji dodiri, na zidu potoci teku hladni i veseli,
Niti su moje ochi, na Suncu se linija osmeha ne krivi,
Ne mogu biti ni ushi, vechan ritam srca u njima stoji.
Tu li je, u vazduhu, kao pogled kroz zavesu, ili je pak
Suvo, kao odraz u ogledalu?

Kada bih mogao sklopiti, sve po zidovima ove kocke, razapete slike,
I jednom rechenicom, povezati, spojiti, koje bih tada dobio ime?
Ime tuge.
Sopstveno ime.

Ako je ova soba tuga, onda Ja jesam;
Sve zajedno sa otezalim nogama i prekratkim rukama.
Forma sebe.

29.Mart 2009