Hram

Nisam ti znao ime, ali pruzili smo ruke
Jedno drugom, onom sto znamo u nama
Dva stranca, dva stranca pod nebom,
Rekao sam ti: ne verujem slucajnostima.
I oboje smo zastali, kao prizvani ovde.

Duge stope, sve bledje i umorne,
Nestajale su, pred ciljem za koji su hodale,
Dva umorna stopala, vise ne raspoznajem tragove
Ciji su? Isprepleteni su putevi od zemlje...

Zar nam je bilo glasa jos uvek?
U presuhlim i zednim grlima, molili smo kap vode,
A u jednom gazu, napustene, prohodale su reke.
Postali smo slepi od suza, u najvecoj tisini,

Mrak nam se spustao niz usta,
Jedno pokraj drugog, ostasmo nemi.
Tvoja je leva ruka imala moju desnu,
Dok je moja leva imala tvoju desnu,

Hodali smo.

Sve blizi Hramu, u jedinstvu.
Pratili smo zvuk fontane,
Niz ceo put, u noci odjekujuci,
Dok su pored, na klupi cvetovi nicali.
Rekla si mi: kad bi samo mogao videti.

Jutro kroz maglenu rosu,
Obrise duge u vodi,
I srce sto ruke siri.
I jedno u drugom smo dugo chekali.

Kad ti rekoh:
Znam, jutro dolazi, i

Znam, Sunce kako sporo klizi, niz kupolu,
I krst kako ga drzi, da ne pobegne Nebu,
Sedeli smo ispred, sve ove noci,
Cekajuci, promrzli i gladni.

Ali, mi smo dosli.
U presvetoj senci, da bi priznali
Koliko smo naspram Govora, mali.
U tisini smo oslobodjeni, spokojni

Mi smo to odavno znali, i
Svako u svojoj samoci, svoj greh ne vidi,
I tada, kad prekoracismo prag, bejasmo cisti.
Oboje, duboko sakriveni u sebi.

Okovane nase cutnje, u oku se prepoznase
Brodom istim, putovasmo li ikad,
Pod ovim suncem, ili su nase stope
U ovom moru obe jednako iste?

Visoke kupole, produbljivase nas same,
Od neznatnosti nase, kolena klonuse.
Duboko ponizni, pred zvucima goli,
Dok suze Boga, teske padose.