shetnja

Josh koji sat pred novo svitanje,
I zachudjen, pitam se,
ima li josh chijeg otkucaja srca,
usred ove shume od tishine,
Gaze li josh nechija, tvrda ili meka stopala,
ove krute betonske izbochine,
Preskachu li jesenje bare,
Ili kao ja, zele uporno da se skvase?
razgovara li josh ko sa vetrom,
U ove docne sate,
Oseca li josh iko njegove plime,
ili su skriveni u nekoj sobi zaspali...
Bezbedni...

Bezbedni...
Toplinom puta, grlio sam svoje noge,
Posmatrao stopala dva kao tudja,
Kako jesen pred sobom guta,
I setao sam se, ali sam zaboravio to.
Velom tople i guste tmine, prolazio sam kroz kuce,
Osobe, klupe, jezera, brda, imaginarne planine...
Nisam se setao, ja sam u svakom trenutku sebe stvarao,
svakim novim licem, pogledom, osmehom,
svakom travkom, bistom, vetra prstom - kistom...
Kroz nash san, crtao sam svoju putanju...

Trazio sam svoju samocu...
Gushcu tminu od sna,
Crnju samocu, tudjeg prisustva,
Trazio sam klupu na horizontu,
Ali zgrade su se isprechile,
Iznikle, iz noci, velike, ogromne,
Moje suze su proklele...
Nisu zelele da padnu,
Nego da dugo u grlu stoje, i peku,
da umoran dah i srce koje preskache,
podsete te opore suze, da doma nema,
da srce prazno je.
Tudjeg prisustva, trazio sam samocu.

I nisam posustao ni u jednom trenutku,
Slapovi ulichnog svetla su se razlivali,
Zlatno zutim su svoj oreol obasjavali,
Uvek sam se igrao njima,
Kao mrtvak plachni,
dok zatvara ochi...
Zelim da se vratim, kada sam bio mlad, zelim.
Kada su noge celog dana hodale,
Gazile su pragove pruge, preskakale shljunak,
trazile u njemu shkoljke, u prstima probirale pesak...
Otkud umora ovde sada, ako ne iz praznine?
Ali kako nisam bio prazan tada?
Tada, kada josh nisam imao glavu da pokrijem chime?
Ranije nisam zastajao, tuge sam prolazio
Danas, pak, moje putanje su od jedne do druge - klupe.

Ranije sam ubirao zelene listove, i zamishljao tudja lica,
Punih pluca, na vetar sam urlikao,
Svojim zilama kishu prizivao,
I po barama veselo skakutao,
Igrao se sa punoglavcem u mulju
Sa svojim ocem ishao u bashtu...
Ali danas...
Sazreo sam sa ulicama,
Porastao uz banderu,
Postao sam ulichna rasveta,
Moje srce je danas kaldrma,
i topot zapreznih kola,
Nadam se - ne pogrebna povorka...

Jer dok se setam, ovde na keju,
Tu je i voda, zmijica na kamenu,
Drzi glavu tik iznad vode izbachenu
svojim malim nozdrvama udishe penu
Dok se voda razliva po kamenu...
Mozda i ona bezi od kojeg vira,
Kao i ja po ovom suncu shto se prolama...

Ne, nisam nikad uspeo da uhvatim galeba u letu,
U trenutku kad glavom u vodu zaranja,
A potom se udarcem krila od vode izdvaja...

Nikad nisam kao On mogao sesti u reci,
I dopustiti talasima da me sa mesta ne pomere,
Nikad nisam umeo uzvodno ploviti...

Ali sam umeo ovo srebrno nebo na talasima oslikati
Svojim prstima sebe u njemu dodirnuti,
Zaista, umeo sam po vodi hodati,
Ne treba vam tu velika vera,
Nego samo da umete biti reka.

Ali preshao sam poprechno, i kroz sve svoje brodove potonule,
Ove noge je jesenji vetar nosio, i svaku tugu ponaosob
U sopstveni momenat sahranio.

Na jutarnjem nebu, suncem obasjanom,
Pratio sam liniju,
Od zvezde do zvezde, sazvezde pravio,
I sagnutom glavom za njihovu svetlost molio
Da iskrom pohrane koju radost
U kutiju sto ne zna za svojeg mesta...