Josh jedan sumrak, gasnu vatreni oblaci nad glavom, iza prozora metalne kutije, neki nepoznati ljudi mi uzvikuju ime, stoje tu, dovoljno dugo da na oblaku promene boje, nestaju brzo, nosheni bukom sa kojom su doshli.
Ali sunce iza dva stakla josh uvek zalazi. I odlutaju mi ochi tako, iza neke zgrade, drveta magle, i vidim tada sakrivenu daljinu shto sa mrakom dolazi.
I taj trenutak dobro poznat, smiraj dana, ptica u tishini prelece nebo, chudni otirach za tugu je moja koza, dok se tuga polako penje ka srcu, zaustavih dah i postavljam pitanje:
Zarad koga pisac opisuje daljine?
Sunce se lomi na liniji, plameno zlatnim obasjava krila jednoj vrani.
Suvog i prljavog kljuna, ali opet velichanstveno slobodi ruke shiri, i stoji tamo negde, na vrhu jablana, odakle su ljudi kao mravi, i sivom glavom kratke pokrete u promatranju pravi.
Kao da nadgleda mehanizaciju stvari, kao da odobrava plamenu da gori.
Vranina kruna je njen tron, a tron su duboko zariveni koreni.
I dok bezoblichna kao utvara u utvari sedi, dopushta da jablana cheshljaju vetrovi.
Pisac ima oblik samo kroz rechi, beskrajno klupko razmotavajuci...
Uvek jedno isto ozivljavajuci.
Tuga radi tuge, daljina za daljine – to pishcheva ruka sama pishe
Нема коментара:
Постави коментар