ne umem

Ne mogu da nadjem slova
Da ih stopim u pravu rec
Ne umem da zapishem smisao
Dostojnu tvoje senke,
Brzo poguzvam sve pokusaje.

Kratak se cini ritam reke,
Gubi trku protiv tvoje usne
Tvoj osmeh mi prkosi,
Svakom opisu u mojoj mneni.

Ti si nesto novo, ali opet prepoznatljivo
Jako su mi poznate, u tvom srcu baklje
I ta tuga dubine, kojoj nadenuh ime
U mraku prazne sobe.

Taj moj poraz u ovoj svesti
Rado bih nosio kao medalju
Da l’si antidot ili otrov novi,
Ne mogu da nadjem slova
Da te u epruvetu stopim.

Ne mogu naci reci, jer na neki nacin nov
Ti milis u mojoj kozi, drzis me budnim.
I kao svrab mali, izazivas svest.

Fizicki me slabis, prolaze besani dani
I premda sam ti otvorio vrata, ti jos ispred stojis
Eh, da mogu makar da ti izustim ime...

Roseanne, ne umem biti pesnik
Niti ti veselim ritmom skinuti tugu,
Ne umem ni uhvatiti tvoj bitak u vremenu
Sasvim nova, zaslepila si moju mnenu.

Voleo bih zaista, da si seme neke cudne biljke
Da mi pokrenes ovu, pod nogama zemlju,
Da novim koncem protkanim u goblenu,
Obojis prostor u boju sarenu.

Tada nece zanos doci do kraja,
Kao deca u igri, zauvek cemo trcati horizontu,
Osmehom kao gonici, gonicemo tisinu,
Tamo negde, pokraj starog javora,
Ja cu nestati u tvom blazenom osmehu.

I ponovo cemo disati, puni ljubavi,
Zadihani kao lasta u letu.

Ne mogu naci slova, sklopiti rec
Jer ti jesi u, kroz i sve,
Mala bozja statua,
Rasiri zlatna krila,
Ne stoj u letu.

16.april.2009