snio sam vrata od zlata

Snio je vrata od zlata
Posedan na kamenu, duboko u snu,
Posmatrao je kako noge lagano idu,
Znao je on to, postojala je u njemu
Kao velika gladna ptica, u letu.

Posedan na kamenu, duboko u snu,
Kruzio je sa njom, nad glavama ljudi,
Nad jezerima, lishcu, i po snegu,
I u mishjoj rupi, duboko, trazeci srecu.

Ali, na kamenu, nije osetio ruke,
Niti jednu jedinu pahulju na snegu
Jedna jedina kap sunca, nikad pala nije
Niti plah reke, pod dlanom u begu.

Nije osetio noge, duboko u kamenu,
Stabla korenjem, u dubokom gazu,
Niti beg lishca, gonjeni tihim kasom,
Niti kopitima, dva vranca, kaldrmom.

Nikad se sagnuo nije,
Nad stidnim cvecem,
Shto usamljene dane broje,
U oblichju ptice,
Nikad leptira uhvatio nije.

Posedan na kamenu, duboko u snu,
Niz lice mu je klizio dan,
Vetar kosu mrsio, hladnu studenu,
Zelenu, kao njegov san.

Ali, njegove su ruke dugachke,
A dah, sve prisutan,
Obitavao je u svakom oku, odblesak, ili sjaj,
Ali nezainteresovan, za sam sopstveni dojam.

Njega su vodili hladni vetrovi,
Klopot krila, udarac kljuna,
Zauvek u njemu zaspali,
Duboko, uliveni u njegovoj odori, od granita i bakra.