петак, 29. јануар 2010.

pesnik

Kada je pesnik zeleo da zapise lepotu, kretajuci se kroz bastu,
Plameno pero bi progorelo papir, shvatio je, da moze da je zapise samo u vazduhu.
Hitrim pokretima, bojio je vazduh, i sa par bistrih reci, obuhvati celu bastu.
Ali kod grudi napravi rez mali, da najlepsi cvet u basti u crveno oboji.
I sve bese u skladu, okolo potoci su potekli, a umorni pesnik da se odmori je legao u travu.
Ali sutradan, kad se probudi, u basti se sva lepota skrila, i kada bi zeleo da je dotakne i oseti,
tuga bi u njemu svoju mrezu spustila.
Travke behu samo travke sto se njisu na vetru, i lisce zeleno, nekako je nespretno drvo odenulo.
Pruzio je ruku ka potocima, ka svom srcu da izvadi plameno pero,
ali vesti lopov, mu je uzeo i poslednju vatru, mastilo u njemu.
Stade tada lutati bastom, prizivajuci:

Izadji, ne krij se iza prolecnog cveta, u slobodi horizonta, ili igri deteta.
Izadji iz tih skrovista, i pojavi se odakle si nestala, postani u vazduhu.
Ti jesi vetar na jablanovom osmehu, moji otkucaji u noci srca, kao kisa na staklu.
Zasto zelis biti ptica u vazduhu, zar ti nisu dovoljni ovi brodovi na papiru,
zlatno Sunce sto zalazi, pesak ispod mora, a mora u nebu?

Lepoto, izadji, postani, stani i kazi svoje ime, znas da je ono u srcu zivota,
a najlepsi cvet u mojoj basti, izadji, i postani, znam ti lice, Ruzo, obojio sam te svojom krvlju,
jedino tebe u celoj mojoj basti. Najlepsi si poklon u ovom poklonu za tebe,
zasto pokusavas od mene svoje lice da skrijes? Ljubav bez tebe nema formu,
i svi plodovi cekaju tebe u basti, izadji, jer ti jesi ljubav, pojavi se.
Ti teras pesnika da pise na papiru, ono sto moze postojati samo u tebi, u vazduhu.
Izadji, jer zelim ti sa usana popiti lepotu, i napojiti srce staro tvojim izvorom mladosti.
Da bih mogao zapisati svu slobodu, za koju znam da postoji, video sam je, dana kada u snu
zaplovih u tvom oku.
Izadji, pojavi se, i po prvi put mi reci ime, jer bez tvojih reci sunce se nece dici. Pojavi se.

Нема коментара:

Постави коментар