Ja znam da ono shto imam u rukama nije dovoljno.
Tkanina proshlih dana je providno tanka, znam.
I znam da je moj korak ostavio plitak trag,
Tu u prashnjavoj zemlji tvoga srca.
I pokushao sam, ti znash, da te tkaninom obmotam,
Osecash, bio sam vetar, drzao sam te chistom.
Medjutim sam sebi nisam bio dovoljan
Da lepotu koju dajesh, ti osetish istu.
I znam, to su moji.
Ti otrovni plodovi na viskom drvetu.
Oni behu jedini pokloni moji
Nisam umeo da te prihvatim.
Nego shvatajuci te kao svoju,
Poklanjao sam ti otrovne rechi
Gurao sam mach, kao zver u tvom srcu,
I poslednji barbarin, izgore u besu.
Tu, gde je izgubljena bitka, na skorenjenoj zemlji
Zar je bitno? Mozda ce i izrasti koja travka
Probice se kroz plodove, shto su rechi
Nekako ce slepo nastaviti da raste, kroz korenje, uz rechi
Uspuzace uz oronulo stablo, popucale kore
Dospece do rachve, pa do grane,
ali tu ce stati.
I cvet postati,
U plod sazreti,
Otrovom iz korena nahranjeni
Opet ce gravitacijom vucheni
Padati.
Zashto li se jablan onda uspinje?
Da dodirne bele oblake,
da prodje kroz granice
da vidi ono shto ga truje,
Davno sam preshao tu zamishljenu crtu
Shto iz oka izvlachi ogledalo
Razbijeno, shto natapa zebnju
Otrovom svojim, chini ovo drvo,
shto raste u mom srcu.
Нема коментара:
Постави коментар