Probudi se

Probudi se. Zar ne znash da si usnio, moram li te uljuljkivati da bi me chuo?
Probudi se.
Ne zbog potrebe za istinom, niti radi samog sebe.
Svi smo mi zaspali, raznesheni vetrom iz obliznjeg proplanka, survani niz stene, bacheni na pesak kraj mora, da se igramo plime i oseke.
Davati i uzimati. Uticati i sebe promeniti.
Probudi se, zarad te, trece sile, one shto stoji, i nikud ne ide.
Svet je tako krt, krhko je i znanje, ceo svet stoji na par pilara, savrsheno izbalansiran, sagradjen od stakla.
Probudi se sada, jer ti shapucem na uvo razloge.
Probudi se.
Pogledaj i postani drvo u praznini, postani svetov san.
Moram li te uljuljkivati da bi osetio ove rechi?
Pricahti bajku kao malom detetu, gde pravda vidi uz pomoc shtapa, gde su ljudi beloglavi sup, male pege na hijeni?
Zar nisi vec dugo slushao tu prichu, zar ne osecash na kapcima tezinu?
Skupila se kao jutarnja rosa, niz list.
Pobedi gravitaciju, otvori ochi, ako smesh.
Zar ne znash skrivenu automatizaciju?
Sve u tebi je zaspalo, osim ovih rechi.
Probudi se.
Ti barem imash pomagala kojim umesh da spavash, one su ti izvukle iz grudi pristanak da sanjash, i u snu da ih tvorish.
Pa gde ti onda stojish?
Probudi se.
Pronadji svoje ime, kao otelotvorenje te trece sile.
Razbij okove ovog sveta – iluzije. Sve, nije platno po kojem crno-bele senke igraju, niti boje zaista gushe ili istichu jedne druge.
Postoji samo jedna boja. Jedna istinska, kao i sve, sanjash.
Probudi se.
Mozda umor zaista pobedjuje?
Dan kada sve bude prazno, probudicesh se.
I necesh ni primetiti, ali opet zaspacesh, javu spojiti u san.