zamishljenom prijatelju

Prichao sam na ulici sa drugom, stajali smo sami, a ljudi su oko nas prolazili, i zapitah se, zashto li ja ovde sada stojim?
Prichao je tu, na ulici, moj drug. Mozda je i spominjao druge, gde bi mi njihovi zivoti kroz secanje projurili, kao voz kakvi.
Sve jedno je ko istu prichu pricha, u njihovim ochima vidim da ne vide na meni ono shto im izlazi iz usta.
I tu nastaje jaz, a u meni opet – razocaranje. Kuda li se njihov voz zaputio? I zashto ja u sred divljine stojim i gledam vozove?
Da li sam i ja nekad mogao menjati dushu za taj “normalni zivot”? Za taj osecaj koji imaju oni shto predamnom stoje, i govore mi neshto svoje, shto bih ja morao da ponovim, oslikam u ochima, budem deo toga?
Jesu li to putevi?
Oni koje oni hodaju, i oni pred kojima sam stajao, kojima sam okrenuo glavu?
Chikam te choveche, izusti rech koju nisi sagradio od blata i zemlje, izusti pojam shto ne postoji, onaj pojam koji te tvori.
I tada, moj prijatelju, zar nije logichno da ono shto radja sebe se vraca sebi samom?
Tvoje rechi se nikad nisu vratile, i izgubio si staro poverenje napravljeno u danima kada je cucla zamenila sise.
I zato ti vidim u ochima, tog deteta u tebi - iskrivljeno lice, kao kakvim prepadom deformisano, a zapravo ga je zlato u reci potopljeno menjalo.
Rastao si, a dok si sve vishe rastao, ti si u stvari umirao.
Umirao si svaki put kada u rechima izustish bilo koji pojam – a da ti glas ne zadrhti.
Ne znam samo zashto se chudish, kad si znao prijatelju, koliko si mali, i znao si da to svesno zaboravljash ne bi li u sebi izgradio ono chime se uljuljkavash.
Prichao sam sa drugom na ulici, valjda je to bio on, mozda je to bila senka sveta, a ljudi su oko nas prolazili, i iako su svi lichili na njega, zapitah se, zashto ja ovde stojim?
Prichao je tu, na ulici – moj drug. Definitivno je spominjao druge.
Samo su se u prichi njegovoj svi zivoti na jedan sveli, pa sam se zapitao – nekako normalno –
da li sam ja jedini shto na ulici sa zamishljenim prijateljom pricha?

13.5.2009