svet se pretvara

Dopushamo sebi da nas ponesu stvari, muzika, pice, hrana, drushtvo...
Nash svet se pretvara, ne osetite li onaj napor, iako mali, ili pak veliki, gde mi primamo tudji smeh, radost, ne osecate li taj trenutak gde raspolozenje drugih unire u vas, taj mali trenutak, gde dozvoljavate sebi da vas menjaju?

Tada vash svet pochinje da se pretvara.
Dragi prijatelji shto su dragi kada ih se setimo, iza koje kulise, sa koje pozornice?
Dobro desetostruko vracaju, ali nemaju volju da na kapijama pokucaju, i sachekaju.

Nash svet se pretvara od svega onoga shto u nama ischekuje;
blago onima shto u tudjim ochima ne vide ochekivanja,
jer shareno gvozdje se lako kuje, ali lako propada,
jer nash svet se pretvara, od rodjenja do umiranja.

I svi ti odrazi nashih ogledala, beskrajna zguzvana secanja, osecaj toplote u venama...

Pogled koji prodire, nigde se ne zaustavlja - od tudjih se pretvaramo da nam se vlastiti vraca.

Bezgranichna je dubina, tamo, iza ovih nashih kulisa.
I ako bi negde i nekako prestala ova igra dobacivanja i odbijanja,
prestali bi da kao tachkice ocrtavamo portret postojanja, i ugasili bi smo se,
nestali. Pojela bi nas Nirvana.

Svet se pretvara, srz koja chini ga ostaje u dobacivanju, zakopana, zaboravljena,
a njen oronuo i nagrizen bitak transcenduje u momenat drugog bitka, i napada ga,
pomerajuci sa mesta, i tako iskorishteni bitak nastavlja da luta,
sudarajuci u moru ogranichenog postojanja.

Mi postajemo nasha nadanja, mi jesmo ono shto sanjamo, jer ono o chemu razmishljamo - trazimo, i primenjujemo u pristupu nas samih.

Crni ili beli oblaci, zaista je svejedno, jer njihovim bojama mi, tj. nashe odbacivanje, upravlja.
I bash zbog toga shto je svejedno koja je boja, vec jednom pripremljena paleta se teshko menja.
Nash svet se pretvara da postoje samo nijanse, kao shto su recimo sve boje nijanse bele,
u istom maniru ultimatnu istinu mi nabacujemo na sebe, oponashajuci shodno pravilo, nikada zaista ne bivajuci jedna boja, ili pak dve...