cekam te u magli

Cekam te.
Kao nikada pre, ovo srce nije tako udaralo,
Niti je novembar bio blazi, dok sedim ovde u magli,
Posedan na zelenoj travi,
Otvarao sam pandorinu kutiju, sahranjenu u sebi.
Cekam te, zar ne chujesh?
Mozda kao i pre hiljadu godina, na ovom istom mestu posedani,
I svi moji preci, i unuci.
Ono sto ce doci, i ono sto si ostavila iza sebe,
Cekam te, posedan ovde, na zelenoj travi.
Sakriven u magli, ono sto nikad nisi videla.
Uvek si zelela, prizivala u svojoj samoci,
I sad dok te se secam, kao da si pratila
One stope u kojima si porasla, onakva kakvom te sachinishe.
I ti znash, da to nikad nisi bila ti, i u toj nekoj osami
Stope su se na tebe srushile, bezmilo, krivozubo.
Da li si nekad slushala sebe, krike mladih ptica,
Dok uljuljkani se slepo upoznaju sa svetom,
Znaju da lete, ali nemogu.
To si oduvek bila ti,
U malenoj spravljenoj kutiji od pruca,
Samo sto josh uvek nisi shvatila,
Da masku koju nosish, ona u tvojim grudima duboko kandze zariva.
Josh uvek krila shirish, ali leteti ne umesh.
Chekam te u magli.
Ja sam za tebe nigde, ali ti si za mene u svakoj jutarnjoj rosi,
I ja sam onaj chovek – nemi, sto svakim jutrom urliche na planine,
Pokushavajuci da chuje kako kuca njihov glasi iz grudi,
Ali ti si ona koja svojim andjeoskim glasom svoje ushi nikad nece ugostiti,
Ti ne umesh slushati.
I ja se ne umem probuditi, i samo ti ovako, nem, na uho shapnuti, chime te volim,
Kojim ritmom moje srce udara, ne umem u tebi rechima probuditi taj plamen,
Niti obuzdati tvoju toplotu da na meni oziljke ne ostavi.
Chekam te, da se iz mojeg sna probudish.
Ali to mozda i nisi ti.