kada jednog dana

Kada jednog dana

Jednog dana, kada zanos dodje do svog kraja
Kada srce postane prazno, a stvari se umore od nashih pogleda
Hocemo li stati tada, ogoljeni, i moci da kazemo
Da smo rodjeni, ovakvi, kakvi stojimo sada?

Kada tishina obuzme rechi, zagasi njihov jecaj
I kad je olovka na papiru jedini srca otkucaj
Gde je svetlost da obasja novi dan,
Razbije tamu u papiru, tishinu kao san?

Zaista, shta nam preostaje nego prazan dlan,
I na dlanu izbrazdana sudbina, poneka lica
Shto vezana za secanja nose i taj Dan,
Koji i njih same ugasnuce, pokvarice san.

Tog dana, kada me moje ruke nece nositi
kada sve, troma zavesa bude sakrila
Nad ovom svojom rakom, hocu li prichati
O osvitu Sunca dalekog, o prashnjavoj igri vetra
O mirisu soli u vazduhu morskom,
Hoce li horizont moj chamac preci,
U svojim grudima demone chvrsto stisnuti,
Hocu li moci kao nekada vazduh udisati,
Pa chak i pokopan ovom zemljom hladnom?

Proshli li su dani idolatrije pompezne
i oshtrice macha, zar nisu tupe?
Sobodne noge, shto i u lancima behu
Shto su trchale niz pejzaza linje, vuku se.

Zar nije ni jedna kap ostala u peharu
Nijedna zdravica, podsmehljiva ovom zivotu?
Zar sada ne postoji ni jedan trzaj umornih mishica
Da oslika josh jednom platno na ptici u letu?

Tog dana, kada zanos sagori decu
necemo ni znati, osetiti ga necu,
Samo josh svest, uklopice srecu
Kao secanje, u ovu avet vecu
I kroz tren, dogorece ovu svecu.

Dan kada sve bude prazno.
Osetiti ga necu.