Oslikan u metaforama stoji, vishe eho nego chovek, zarobljen u zidovima
Od refleksije umoran, pogled pun lutanja, spushta niz zidove,
Na zidovima su tetovaze, oslikane modricama i ogrebotinama,
Dok srce u plamenu plache: “nije dovoljno!”
Bedni ciklus ponavljanja, samo-povredjivanja, po ledu valcera,
Dok se umorni kapci strahom sunca ne pochnu otvarati.
Zaustavite! Skoro da je pobegao koji otkucaj srca,
To je led shto puca, ubrzajte igru, otvorite plavu grobnicu.
Seo je na stolicu, i prstima teshkim, umornim, prelazio po platnu.
Polozene na kolenima, planine, reke, snezno jutro i ptice u jatu.
Sve njegove neizrechene rechi, blagi jecaji u srcu.
Sam svoj zatvorenik, zakljuchan vrednostima u sopstvenom srcu,
Secanja su mu vesla sa kojim pliva, dok otiche niz struju...
Zakljuchan u zidovima, hoce li uspeti da chuje shapat, igru kojom vrhovi jablana shapucu na vetru?
Probuditi iskru, zaspalog pesnika u srcu, vredi li?
Slushati, i slushati shapat jablana na vetru.
Jedina stvr na svetu. To je jedina stvar na svetu.
U ovom svetu, josh jedino vrana na vrhu jablana vidi ljude, i u njima srecu.
Нема коментара:
Постави коментар