brbljanje

Za neke stvari zaista ne mozesh reci da postoji druga shansa, da ce se vratiti stvari nazad, da mozesh zaista izmeniti neshto. Neke stvari se jednostavno dese, i shto je najgore mnoge stvari su van nasheg domashaja, van nashe mogucnosti da se one izmene. Takve stvari su one koje nas ili osveste, ili toliki jak uticaj imaju na nashu lichnost, da nas oforme u tom trenutku, ili postanu kao podloga. Govorim i o smrti, govorim i o ljubavi. Najteza stvar je prihvatiti svoju nemocnost, zato shto se mi toliko trudimo da budemo ogorcheno upetljani u sve, mi zapravo dopushtamo da se upetljamo u mrezu, i onda se pokushavamo odupreti tudjim vezama, pokushavamo da povuchemo konce na svoju stranu, osecajuci da jednostavno smo prepushteni da nas tudji uticaji nose, i to je ono shto nam smeta. Mi zapravo nemamo izbora, nego da se bacimo u to more, a posle se mucheci i boreci sa talasima pokushavamo da se otrgnemo od njega, da nas ne bi potopilo. Pokushavajuci da plivamo.
Mi se uporno borimo za neshto shto ne mozemo dobiti, protiv nechega shto ne mozemo pobediti.
Zato odluchujemo da bezimo. Svi beze. Apsurd je u tome da beze od onog od chega ne mogu pobeci. Od sebe, jer, najteze je nauchiti ziveti sam sa sobom, progutati ono shto mi zaista jesmo, ne ono shto mi zelimo da budemo, nego ono shto zaista jesmo, jer od toga i bezimo. Nama je prezentovan svet, bez nas. Nijedna vizija njega zapravo ne ukljuchuje onoga ko ga gleda, a ipak je onaj posmatrach upravo najdinamichniji faktor. On odluchuje svoje kretanje, i odluchuje hoce li praviti surogate nechemu u onome u chemu to ne postoji. Takva postavka je vrlo primamljiva, jer je chesto dostupna, iziskuje manje napora, a postize slichan efekat, iako kratkorochni. Slichno kao korishcenje droge, chovek uporno tamo gde ima zastoj, barikadu u svojoj svesti koju je postavila odredjena emocija (ne zelim da specifiram negativna ili pozitivna, jer su to odredishta koja mozak u simbiozi sa drushtvom namece) premoshcuje je sa loshim stvarima, onim efemeralnim. Eventualno se chovek vezuje za efemeralne stvari, menjajuci sebe, i odbacujuci one stvari pred kojim se barikada ispostavila. To je osnovna greshka neumeca pronalaska blokade, prepoznavanja problema. Ja hocu, ali ne mogu, zato shto necu, ali cu neshto drugo. Svako bezi. Ljudi uglavnom beze od recimo obaveza, ili beze kada osecaju da im je potrebno mesto za razvice lichnosti, tj kada se osecaju ugrozenim. (ovo zadnje je najgore, jer zaista ne mozemo biti sigurni u konachnu vrednost onog puta kojim je nasha lichnost krenula da se razvija)