Pesnici nisu citali izmedju pesama, kad su sazeli ceo zivot u par ritma, ochajnichki prizivajuci proshla vremena, ili dok smelo srcem truju sledeca.
Umetnost srca, ponovljena bezbroj puta, otupljujuce je dosadna, dok se 'pak dimenzija njima suzava.
Pesniche, ti si poklonik novih ideja?
Stvaraoc, kreator onoga u nama je pak vesht lazov, jer se rupa na saksiji radja sama.
Oh, kulturno li ojadjenog naroda, gde se pak svako za svakog zanima, al' vapaj se ne chuje dalje od jednog metra.
Tudja samospoznanja, nije li nas njihovog manjka sramota, tek kada iscrpimo izvorishta svoga? I unutar rama platna nasheg zivota, akvarelna tehnika zahteva tonalitet tudjih boja.
Svako od nas pishe pesmu velikog zivota, ali najnepismeniji imaju najvishe ploda, presipaju iz chashe u chashu, dok ne nestane i sama voda. I umetnost je tu umetak, sluzi samo kao pristup, dok chitaoc korak po korak, sve je blizi primordalnom kriku.
Oslepi nas klatno, kroz zvukove u rechima, pisac nam se udvara, i zavede nas u neku avliju mrachnu.
Placebo, to mi postajemo oni, gde se na pochetku kostur ne vidi, u mraku nam shapucu rechi koje nam tope kosti.
Da li nas boli? Nimalo, jer mi svi volimo da presipamo.
Ali pesnik ima potrebu da iskoristi, gde nam polako, gotovo neprimetno u kalup pretache kosti.
I otud plodno tlo za umetnike bez umetnosti, blede marionete sitne pasije, shto im vid zastaje kod prve opsene,
velichamo ih unutar svoje idolatrije.
Nejakog li bica, pesnik, pesnik shto uzdishe punim plucima.
I otud postajemo i mi pesnici, pretochenih kostiju u par cigli, koje uzidamo u veliki zid realnosti.
I dok chesto zaslepljeni propushtamo pitanje: gde nam nashe srce stoji? mi kao bledi instrumenti polazemo sebe na oltar, chekajuci da budemo zrtvovani negde u toj chuvenoj "simbiozi" pesnika i "nas samih"...
Ali potreba, zaista postoji, i opstaje.
Lovac i oruzje.
bedno ne uspevamo da promenimo sebe, dok nam tuga sama trazi sebe, dok ljubav sama trazi sebe,
mi se svi pomocu konca krecemo.
Zadrmaj konce, Maestro!
Нема коментара:
Постави коментар