Ja sam besan na izlazece sunce, svaku vlat trave shto gazim, besan sam na zemlju shto zivot daje, besan sam na utrobu svoje majke, dno svake prazne ili pune chashe, besan sam na sve svoje, i sve ono shto nije moje.
Gadi mi se osmeh ili plach, prazni pogledi su ljudski mach, ili chak i meso u kojeg ga zarivaju, besan sam - jer nema poentu.
Bacite invalida u reku - prohodace, pogledajte ga kako se davi - nauchice da dishe.
Dajte zivot - kazu prazne knjige, sve tako lepo i uredno poslagane na drvetu znanja, kao lishce,
sve one napisane imaju jedno, isto ime.
Upravljaju nas klete grane sa kojih nikosmo sa zeljama urodjenima, skoro kao ova smrtna tela ili smrtne misli iz njih.
Ja sam besan na krivu polulopte horizonta kojom se ljudi upravljaju, mrzim dushu shto iz tela izlazi samo na ono shto moze sobom da zarazi.
Нема коментара:
Постави коментар