ali

pokushah da stavim par sentenca u stihova par,
i porazen ostadoh, njihov klopot da slusham prazan...
U meni je izbijala, po kozi, sasvim kao grozd znoja
Rech, koju sam niz ulice za sobom vukao godinama,
Vechito na umu imajuci te, vetrovima zatochena.
Tatja, tvoje ime...
Chudnog je oblika, kao kavez, ova emocija,
Sto se proteze kroz grudi, niz vene,
Postaje sunce, zagreva se,
Moje srce mi steze.
I kao drvo, davnih dana, ustaje.
I kao nekada, gubim dah, tochkom vremena,
Jer godovi borova, ne znache nista talasima
Sto na hridovima, pokoju penu zakovitla,
I brzo na dno povuku brod od papira...
Godine truda i umeca...
Iz uskovitlanog neba, pahulja siva pada,
Na kostur ove perpetum mobile,
Koja se izdize iz zemlje,
Obgrljena slojevima nadanja...
Kao nekada...

Nekada...
Voleo sam da poduchavam samocu samoci,
Svakim mrtvim listom, u snu uljuljkan,
Jezik vere nem u mojoj shaci,
Bledo slep, za dane sto su mogle doci.

Mrzeo sam ruku, koja mi se pruzi,
I za srce, svakog prolaznika ujedao,
Gonjen vidom samog sebe,
Lajao sam besno u svojoj nemoci.
Ali nikad nisam prerastao ono sto ce doci.
I tu, vecno opgrljen u vecnosti,
Cekao sam vreme, kada znanje izbledi,
I kad koru sa drveta me natera da oljushtim,
Da bi potekao sok slatki, krv, i sa krvlju napojeni
Svi moji dragi.

Priznajem, tu negde u svojoj tamnici
Umeo sam sve sto dolazi, predskazati
Delom, sto sam konce umeo povlachiti
Delom, sto sam umeo sunce slusati.
U jednoj od mnogih, svojih samotnih shetnja
Razgovarajuci kroz ptichji jezik
Nosio sam secanja buducnosti,
I slep, kao krtica, busio tunel ka svetlosti.

Ali otkud ti?


pokushah da stavim par sentenca u stihova par,
ali, josh uvek te u coshkove rechi nisam umeo staviti
grandioznom pojavom, zahtevala si
pijedestal i krchag krvi, shto kuca
ispijala si.

hocu li umeti?

iz svoje tamnice ustati,
osmehom pozdraviti tvoj osmeh blazesni
i omamljen sa horizonta linijom, tvojom igrom
za tvojim malim stopama, hodati?

Zadrzi moje obraze, kao tvoje u rukama mojim
shto su, prisloni usne, tu, i otvori mi ochi.