Jadnost sazete misli, toliko iscedjenje bilo koje radnje, kao drveni putokazi,
U debelom hladu kojji pruza, sedimo da bi zaboravili sunce.
I to nisam ja, to nisi ti.
Bedna kontemplacija,
Preneseni osecaji,
kao vremenska nepogoda,
koju osetimo na kozi, nenaviknuti,
na samu chinjenicu - zaboravni.
Odurno prljavo, i bolno jednostavno, seme -
Chini sve grane i stablo, i sve listove i cvetove ispruzene,
Mirisi u hladu, dok zaboravljamo da kazemo shta,
Drvo, koje od kishe nas shtiti, za nas vishe nije drvo nego veliki list.
Mirisi su cvetovi, a pak boje nisu oni sami,
Kao shto ni grane nisu lishce.
Mi zaboravljamo ko smo mi sami.
Нема коментара:
Постави коментар