tatjana

postojah li ikad u tebi?
da li je ijedno moje slovo u tebi klicom izraslo?
Nosish li me u svojoj mneni?
Umem li biti ono sto bi trebalo?
Kada se okrenesh, glavu na levo iskrivish,
ne vidish li tada mrak kojeg se bojish?
I gonjena strahom, srce ubrzash,
otvorenih usta, ogoljena do koze gole,
trchish po kishi, zeleci samo kap uhvatiti,
ali te oblak iza tebe besomuchno prati.
I ti nastavljash bezati,
laganim stopama, 38,
posrcesh u strahu...
Zar zvona u tvojem srcu,
shto kad ti oko zasija, chujesh
ne odzvanjaju kada prestanu?
Otkud tvoje drazesno, osveceno bice,
na liniji horizonta se podize, strmi, i sebe mami
zashto ne ume ono svojim malim stopalima stati?
Nekako sam te uvek vijao, ploveci morima ravnim,
ali ti si mi iz ruku iskakala,
talasajuci se na vodi svojih misli...
Hej! Stani!
Zar si samo degustator,
Chashu vina na vrhu jezika,
Ne umesh li, prestravljena,
Popiti chasu do kraja,
stati tu, i posmatrati svet kako se okrece,
i ja bih tad bio u tebi..

Tada bi me zelela zagrliti,
onoliko koliko sam ja tebe trazio
po horizontima pustim.
Hocesh li stati?
Rech izustiti,
josh jednom mi reci:
Hej, bash si blesa...