ljubav

Ne radi se toliko o samoj reci, i ni u jednoj mojoj pesmi,
Ja znam da zaista nikad nece biti, ali one su samo
Bledi svedoci u meni, energije, cije cu ti ime tiho reci:
Ljubav.

Niti sto se pesnici pozivaju na “grudi bele”
Kutak usne, dubine tamnih oci,
Sve je to izlisno u onome sto ti zelim reci;
Zatvoriti svetlo u tebi, prosuti je kao kapi,
I gledati te kako nestajes, upijena u papir.

Ljubav, draga moja Ruzice, ljubav.

Ljubav nisu u grobnici prasnjave kosti,
Svele ruze su brsljen na ploci,
Kao velika senka Sunca, Ljubav na horizontu ne plovi,
Niti nas kao senka prati, ni na moru, ni na steni,
Nisu ni kipovi, ni sveca koja gori.

Draga moja Blazice, Ljubav ne postoji.
Jos manje kao secanje, covek je tako tvori.
Ljubav ne postoji.

Ali veruj mi kad ti kazem, da u ovoj pesmi postoji,
Ne moras je traziti, ona ce sama doci;
Ne moras je ni osetiti; kao seme, ona raste u tebi.
Ne zalivaj seme suzama.