Kuda sada da usmerim?
Ove ruke shto traze,
Kao da pred njima sve sakrilo se,
Kao pred kerom shto dahce,
bogaljom shto hramlje,
Sve moje rechi su u sebe otishle,
Skupile se, skvrchile se, sazele.
Vekovima sam bio lopov, brao iz vrta blagorodnog,
Ubirajuci svetove, jeo sam njihovu lepotu
I hvalisavac, sve shto sam video, ispovracao sam u strofu
I tu negde, pravio sam sebe u svom grobu.
Bio sam pesnik dokle sam pesnik biti mogao,
Na dugoj liniji nizao jednu za drugom perlu srebrnu
Ljubav okicenu,, kao da sam bio vrana na sopstvenom jablanu
Pruzao sam i grane, korenje, na svaku trecu stranu,
Odjekuju rechi shto prave rupe na cipelama,
Ali, ni jedan eho ne uspe da ih zakrpi - bos sam trchao po poljani,
Ali, niti jedan ne puche, svi moji plikovi ostashe chitavi.
Nosio sam sebe u svojoj pesmi, ruke moje behu moje rechi,
I nosili su me neki ideali, s vremena na vreme krila su mi dali i oduzimali...
Proputovao sam gonjen misli, bez ijednog tochka,
Ishao sam do kraja svega, i izgubih sebe.
Tu, negde medju redovima mojih ruku,
Medju glavama nadvijenih nad ovu plimu,
U stopama shto se protezu od blata u pesku,
Pa do secanja galaksije projektovane u ovom svetu.
Jedini svedok sebe samog, izgubio sam se negde u tudjim prichama o istim stvarima,
U svakom od njih videh sebe samog, ali se niko ne zapita: chiji je odraz ogledala?
Lica nikad nisu bila bitna, u peshchaniku sva zrna peska su ista,
Dok padaju kroz malecna vrata, zemlja ih zove, gravitacija guta...
Sve u nama je samo slika ovog sveta, plodna bashta,
Chiji plodovi sami mi jesmo, uzimamo ono shto jesmo, sasvim lagano...
I u tom viru, gde pesnik ja jesam, za momenatgde izgubim sebe, drugi se pronadju,
Kao da se obraduju svakom plodu, cvetu kojeg uberu.
Brao bih i ja neke cvetove, i dugo se njima divio,
Ali udrite, udrite vi kletog mene,jer slepo mislim, cvet da uberem, a zivot uzmem.
Kao i vi, kada vas taj vir zanese, kao i ja, kao i pesnik, u meni i vama, vekovima.
Ja sam kriv, jer sam svemiru podario ochi, ruke i obraza rumena,
I onom Suncu unutra, shto dadoh mochvarne zemlje,
Oblike na nebu, kao da sam rukama crtao po vodenoj pari,
I smeshio se njima, a oni su pak nemo sedeli i chekali
Da se osmesi skupe, zbiju, ovlaze i skliznu niz obraze.
Mozda sam mogao bolje, zalepiti tanka krila,nekom drvetu
Po ispucaloj kori ga drzati, i sa Suncem upoznati
Rosom napojiti, i bolje mu objasniti,
Zashto i dalje grane uprte ka nebu drzi.
Ali, dve ptice, od kojih sam jedna ja, sachekale su kishu, i pokisle,
Obe, par trenutaka su me nemo gledale,pre nego shto su odletele.
Ostale su mi samo slike, shto ih kachim po zidu, po papirima prashnjavim,
Odblesak horizonta u oku, nove cipele sa starim rupama,
Oziljci i smrad trulezi mojih nogu ili srca - dok udishem, shto me boli,
Hladni snegovi ce ih prekriti kada budu stale, plikovi ce puci tad.
Kolena ce klonuti, noge stati tad,
Ali kuda da usmerim ove ruke
Shto me ka horizontu gone?
Нема коментара:
Постави коментар