malom drvetu

Znash li ko si, malecno drvo, znash li zemlju iz koje rastesh, vetrove sa kojim prichash, svestan li si da u tvojoj kori spavaju bubice?
Znash li malecno drvo? Poznajesh li seme kojim si poniklo, pozdravljash li ga suncem jutarnjim, i da li razmishljash o tome, da li su te nechije ruke rodile, ili si se stvorio tu, noshen vetrom?
Razmishljash li? Setish li se ponekad brace svoje, istog ploda, grane i kore, dok vetrom prichash sa drugima, ne vidish li sebe, malecno drvo, sebe u njima? Nije li tvoja senka u ovoj shumi, ista kao njihova?
Sanjash li malecno drvo? Plamenom suncu pruzene ruke, hoceshli nastaviti do kraja? Popiti prstima, jutarnje kapi rose, rashiriti zelene listove. Sanjash li drvce, dane prolecne, kada svim svojim ponosom, tvoji darovi – zamirisace?
Plachesh li malecni? Nakupljena secanja u srzi, suze koje kroz koru zele pobeci, zar ne postajesh i ti malecni godinama u sebi sve suvlji i suvlji? Svakim godom tugu sahraniti, i na njoj zidati, dok se ne urushi, ponovo, plachesh li malecni?
Smejesh li se malecni? Imash li svoj mir, u kojem srce pumpa zile, smeshish li se malecni, dok posmatrash potok kako zubori, dok znash da te priroda gozbi, udishesh li malecni?
Dajesh li? Umesh li iole dati ono shto uzimash, ne prisvajati, nego te shtake, da hoda – darovati? Hocesh li ikada izdisati vishe nego shto cesh udahnuti, popiti, osetiti? Malecni, hocesh li sebe dati onima koji te trebaju, onima koji su manji od tebe?
I umesh li malecno drvo, ziveti? Umesh li lice, svoj ovoj smrti okrenuti, i postati kao i tvoji roditelji, zauzeti svoje mesto na tom nebu na kojem sede, i sa kojeg silaze jablani? Umesh li postati, i opstati mali? Nije lako izgubiti sebe, ali umesh li, umesh li ziveti?
Hocesh li imati volje opstati? Suri vetrovi ti mogu grane polomiti, zega ce ti izbrazdati telo, tvoje vredno postace zlatno, zlato ce pojesti rdja, pa chak i tada, kada te napuste svi tvoji, kada padnu na zemlju – mrtvi, hocesh li nastaviti, snagu u sebi iz zemlje poznjati, hocesh li uspravno stajati? Umesh li?
Hocesh li se setiti? Da svi i jesu i nisu sami, da li cesh znati ochi otvoriti, i konachno shvatiti?
Da sva lepota sveta se slila u tu pticu, koja kruzi nebom, pleshe po vetru, mnogo vishlje, i u oku mnogo manje...
To je ta potreba svega shto dishe, ona leti u vazduhu iznad nas.
Ona grli i napaja tvoje korenje, zilama ti hrani prste, i boji zeleno.
Ona sachinjava tebe, od semena do potpale, gde svi shvatamo jedno.
Tvoje telo je njena crkva, ali tek uvod za hram koji ishte.

Od semena do potpale, ono shto jesmo prevazilazi nas same.