ne postoje rechi koje bi ti pomogle, jer na kraju sva logika sama sebi protivureci. Na svetlu na kojem se sve razluci, kada dodje vreme za umiranje, iz grla ce ti vreme ukrasti reci, naspram nistavila - hoces li postojati?
Okupan talasima osushenih vrednosti, hoces li uspeti?
Srce lupa, nadima se, goji, sva toplina godina se u tom trenutku gubi, i ranije znao si - sutra ne postoji, ali nemoc govora ti je pojela misli, zemlja se otvarala, ponovo, da te primi, trudio si se da ne osetish.
Ruke sa injem na prstima, gde je krv mrtvacki ledena, pokusao si da pomeris. Uzaludnog li napora, da rukama sneg otopis, oci su ti suzile od bola, nisi mogao disati.
Hoces li uspeti? Nastaviti da postojis? Preneti znanje?
Kako li se u tisini nemocno molis, drhtis i znojis se od straha ogromne senke majmuna, paralizovan kroz zube cvilis.
Ne osecas li kako se kida tkanina, rasprostrena preko jezera, sve tvoje je do sad nosila. Ali kasno je, teret je prevelik, i ona se kida.
Pogledaj u ambis. Zveri u usta. Pogledaj!
I tada, kada vidis kako pepeo svega vetar rasipa, pasces na kolena, i poceti da se molis. Znacaj ces sebi traziti od izmisljenih stvari, bas tad - dok umires, od istine ces bezati, nikad shvatiti.
Rastopi se.
Нема коментара:
Постави коментар