jebesh sve to

O.k.
Mislim, ima li poente? Ili svi jednostavno samo zavaravamo sebe?
A shta ako zaista kada umremo ne postoji nishta vishe? Nije li onda sve shto danas radimo bedno recheno: bezznachajno?
Nije li onda uopshte sve oko nas bezznachajno?
Jeste! Gledam danas jedan uredjen deo dvorishta nekog vrtica. Bilo je tu malo uzvishenje, prekriveno sveze pokoshenom travom, jedno mlado drvo, i sve to u nekom nazovimo coshku ograde, ne previshe skupljeno da ne bi izgledalo mirno i smirujuce. Chak je ta ograda davala neki smirujuci, bezbednosni osecaj posmatrachu tog pejzaza. Ja sam automatski zamislio nekog budistichkog sveshtenika, kako sedi pred tim drvetom, u potpunosti svojim bicem i dushom zaljubljen u to drvo i to parche trave ispod njega.

Gledao sam ga, kako sedi ispred drveta, kao da chega neshto.

Postavio sam sebi sledece pitanje: Koliko je to izraslo iz neke grane koja je izrasla iz neke druge grane (itd.) sluchajnosti, kada se iz par hemikalija koje su reakcijama stvorile mali niz atoma, koji se zove rnk, koji je napravio dnk, koji je napravio prvo zivo bice, i td.

Zna li on da on sedi ispred praznog drveta? Zna li on da je on prazan?
Zna li on da on ne oseca? Zna li on da ne postoji nishta autentichno u vezi njega, tog drveta, te trave, tog brdashca, te zaljubljenosti, tog smiraja, te tishine?
Da li on moze i da zamisli da je sve krenulo iz jednog semena, iz kojeg se sve razgranalo, cela ljudska populacija, i sve religije, i sav svet sa njim, sa chovekom? I pomislim, shta sada? U takvom svetlu je zaista sve bezznachajno, i ja shto idem na posao, i ljudi shto kupuju, i ja koji ih usluzujem, zaboga, na kraju je za mene, koji sam bezznachajan i ceo svemir bio bezznachajan. A mi smo doshli do kraja grananja. Mi smo doshli do kraja evolucije. Chovek ne evoluira vishe, i pred njemu je jedino istrebljenje, jer to je jedino logichno.
I onda pomislim: Zelim li ja da izgubim veru?
Veru u sve ovo shto radim, da ne radim zato shto sam robot, zato shto moram da radim? Da ne radim to zato shto ni ne znam da ja to radim? Da ne postanem mashina, koja je toliko isprana, da sama ponavlja jednu te istu rechenicu iznova. To je vera. Ponavljanje jedne stvari iznova. Kao mantra.

Om.

Om...
I sve shto sam radio, i shto mogu da zamislim, napijanja sa drugovima u njihovim stanovima, hladne vecheri ispred parkinga sa gajbama piva, dugo gledanje u dunav, zalasci sunca, osecaj ljubavi dok pada topla kisha, osecaj pobede dok razbijam drugara u fudbalu na Sony P.S. Duga truckanja vozom, pejzazi sa kraja autoputa dok sam dolazio iz Uzica u Novi Sad, Duge noci razgovora sa drugom na klupi, neprospavane noci praveci maketu...
Sve moje pesme.

Ja.

Ti.

To sutra nece postojati. Ugasicesh se, bezbedno kao sto si i ziveo u svom kutku koji si sam napravio takvim kakav je. I sve ce nestati.

I nema poente da se ne prejedash nema poente ni da se prejedash, nema poente da zelish novi mobilni, ili shtatijaznam, nema poente ni da tugujesh, jer jednostavno ceo tvoj zivot nema poente, niti emocije, niti jedna kap krvi koja struji tvojim telom. Sve je to nishta. Velika praznoca.

Velika laz. A zivot je velika igra. Igra u kojoj svi glume svoje uloge, a pak niko nishta zapravo nije od tih shto glume da jesu to shto nisu.

Ne. Ovo nije nekakav izlet depresije, ili neko jadikovanje na smisao zivota, ili nikakvo otkrovenje rupe na saksiji.

Ovo je samo jad u pokushaju da sachuvam imalo vrednosti, i smisla za isti koji se ophodi na sve shto nisam ja, pa preko toga i na mene samog.

Bilo bi glupo da kazem da se niko ne zapita: chemu sve to? (kao shto ja ovde radim) jer mnogi se zapitaju, i to chesto, samo shto je problem shto oni, kao shto sam i ja dosad, obradjivao to u glavi koja je napunjena logikom, i posledicama ovakvog sveta u kojem zivimo, gde parche hartije ima vrednost, gde uopshte hrana recimo ima vrednosti, gde uopshte recimo telo, ili umetnost, ili ta aluzija zvana dusha ima vrednost.

Takav svet, ovakav kakav je izuzima tu chinjenicu, pa nazovimo je chinjenicu da zapravo nishta nema nikakvu vrednost. I da je sve ovo samo praznina koja zeli da se popuni. Kao i ovaj buletin. Krenesh da pishesh, na praznom papiru (polju u ovom sluchaju) i onda se samo od sebe popunjava. Kao da zeli da stvori neshto shto ce ga popuniti. Iz slichnog prinicpa i mi postojimo. Postojimo (kao ego) da bi se hranili, i stvarali sebe u nashim praznim mozgovima. Dakle, ja zapravo osecam, sav taj nihilizam, on me napada, preupitava me, kao da me menja. Ali ja ne zelim da me promeni, i znam da ce on izgubiti tu bitku, jer ipak ja zivim u svetu gde sve mora imati vrednosti, znachenje, svrhu, poentu, akciju-reakciju.

Ja znam da sam ja samo malo vlakno celuloze u grani ovog omatorelog postojanja svega.
I samo je pitanje, da li ovaj razum koji imam (koji je takodje proizishao iz ovog sveta) dovoljan da preupitava i da postavlja reshenja, na sopstvena pitanja?
Glupost. Svako ko ti odgovori na neko pitanje je glup.

Pametni su samo oni koji uvidjaju, ali je i to jadno, jer smo mi sveimpotentni.

Nemocni da izmenimo ishta.

Bedni u ovoj entropiji.

I u ovom procesu obrnute entropije koja gradi nashe vrednosti, morale, etike, gluposti uopshte.

Jebesh sve to.