izadjite na ulice

Kada u osvitu novog dana, otvorim ochi,
Nece se sunce ugushiti u moru memljivih oblika,
Niti ce zraci odluchnosti probijati moja okna,
Tada, i samo tada, odbacicu okove slepila,
I probutiti usnulo srce, starim stvarima.
Starim stvarima koje sam zaboravio da gledam,
Zakorachicu niz reku, i zgaziti uchmali san.

Zar me ne lazu ove slike, oblici i lica,
Kako sam bezvoljno nauchen,
Da se ophodim prema njima,
Ne, u mraku nasheg znanja, na njih svetlo ne pada,
Tamne su ochi - nauchene najvecim lazovima - rechima.

Prepoznajem se u ovom chekanju, shto na udisaje planine podsecaju,
Kao slova shto chekaju da nestanu na papiru,
Ne, ja od ruku, glave i nogu nisam satkan.
Svi smo mi oduvek, i oduvek smo bili jezero nebu,
Avaj, svesni tog tek u smrtnom telu.

Ali i mi smo kao i kamenje u pesku zaspali, nedostojni tezine,
Gutamo u sebe sve shto nas stishce, ali ipak u rasulu slozno
Gradismo ishitreno kule, zidine i bashte, i pred obalom chekasmo valove.

Jednog dana, polu-bolesni od senke, na stolu Bogova, gde zasadismo seme,
Nece biti ni traga od onoga shto nam je bila hrana, chak i ideje oslepe
Od upornosti Zemljinog okretanja. I sve umire, zashto nam je to tako teshko priznati?
Ne postoje zidovi, vrata, krovovi, kuce, ili sharene maske nashe odece,
Niti su ikada postojali potoci i travke, strme stene ili penushave obale.
Nebo je polu-krug, ne postoje ruke ni osmesi u oblacima suvim, niti oni sami.
Moje meso i skelet su opsene, stvorene u vremenu same za sebe, i one umiru,
Dok se protezu niz put - shto je vreme, gonjene snagom zemlje, snagom promene.

I zaista je bolno saznanje, kada u osvitu novog dana na ochi nam pokuca
Sva zaboravnost ljudska, u chijoj pospanosti ne umeju osetiti, nego imena darovati.
Kao kakvo zivo blato, vekovi su pojeli stvari, zavukli se u pore ljudi, i obitavaju oko
Novorodjenih, uche ih da uspavanku spevaju sebi, dok ih roditelji u kolevci uche da osete.

Uche ih da osete!

Izadjite na ulice!

Jer kada u osvitu novog dana, otvorim ochi,
Razdaljinu tada umem da prepoznam, i sebi priblizim,
Jer sam manje ovde, nego tamo - gde god mi pogled zavrshi.
I kad odbacim okove slepila, nauchicu rukama da vidim,
svaku poru kamena, tezinu vazduha, svet na jagodicama,
A prepoznavanje strahoposhtovanja u obrazima.

Ovo su dani kada znanje ubedi svojim senkama, naivnog choveka,
I stvori veru koju im ureze u tela, stavlja znak na svaku stranicu choveka.
I Reka je u svom grehu ponavljala himnu, ona je slepo vodila, i sama zacharana muzikom frushlasha.

Izgubih davno horizont, i mene koji ga radjah, i Vreme u horizontu,
dana kada su me nauchili da se u ogledalu prepoznam.
Oni ne razumeju da u mehanici mojih dela se ne radjam.
Ja sam tu, na ulicama. I chekam.