Pod svetlima zvezda smo razgovarali, dete i ja,
Kako Hristos krvavim suzama, slepo voli,
Kako je sebe dao da bi mi postali ovakvi,
Hulje i bezboznici, ali meni
Je josh jedino u glavi, kako dolece mi
Mala, nema ptica, bezimena
I kako mi ochima pokazuje vrtlog zvezda.
Zapitah je: Nestajemo li?
Postoji li brava, za ovaj kljuch,
Shto sam ja, shto si ti?
Sachinjeni od istog, mravinjak prepun zvezdi,
Verujesh li u svoj ovoj rutini, da smo posebni?
I kuda jure svi ovi ljudi, uopshte - krecu li se? Idu li?
Kroz suze, jecajuci, prozbori:
Naoshtrio si cipele, negledajuci gazish,
Poreci me, ako u sebi ne postojish.
Znash li? Juche sam suzom pravila biser
Biserom nahranila 5oro usti, za jedan dan.
Znash li? Ili si postao jedna od svojih pesmi,
Danonocno zapisujuci, ali nikako zavrshiti?
Tvoj strah te rastapa, ti se plashish postojati.
Zaboravio si da hodash, i chudish se sedeci:
"Zar bi se ovaj svet morao okrecati?"
Ali - prekidoh je - Mi smo isti.
Kad su ti zvezde shaputale, nisi li se osmehivala,
Slushala druge, i noshena zvezdama - uzivala?
Izmedju mene, tebe i sveta,
Raj pochinje, a pakao se zavrshava.
Dobro, samo izmedju ljudi obitava.
I zar vekovima chovek nije
Svu snagu skupljao iz sveg sveta,
A ko bi mogao sve planine
Reke, doline i magle, da okuje?
Pokazi mi onog ko mi lance moze staviti
I mene samog pod nekakvim zakonom obuhvatiti.
Jer ja nisam tu, ni tamo.
Ja sam svi, pa chak i oni,
Shto protiv mojeg tela dizu koplja,
Kao i Hrist, ali ja nemam krsta.
"Slepa kuja" pomisli ona
i repliciranim maternjim insktiktom
Potvrdi mi da sam dusha izgubljena.
Iznadji sebe, reche ona:
Ti si izgubljen, a ne nishta,
Zadat si, otkrij sebe, ne pij potoke
Otrezni se, speri krmelje, umij se.
Ne zivi svet kroz sebe,
Dopusti svetu da te dodirne,
Postani svoj sopstveni Hram,
Zar ne znash da je Breg koji si usnio
Na kraju puta, kojeg gradish sam?
Ali, dete moje, pogledaj, zar ne vidish svoju senku?
A kuda su ove mnoge moje? Ja nemam svoju senku,
Svetlom i senom sveta, ja sam probudjen,
Bez obzira, stajao na svetlu ili mraku,
Pa i ti si deo mene, i ja tebe, ali to josh ne vidish.
Ja sam rastochen, ali ti drzish do sebe,
i ne vidish li strahove, koje pobedjujesh,
Znash li otkud strahovi u te?
Kao grumen zlata, za ruku drzish sebe,
I umesto da postanesh noc,
Ti, slepo kroz noc vodish sebe.
Iz starog poraza u nove pobede.
Ja sam prazan, u meni vishe nema nichega,
Pojeo sam sebe.
Zar si zaboravio sa sobom smejati se?
Ti patish, jer se gubish, jer si zaboravio strpljenje.
Govorish mi o potrebi bitka, a ti sam si sve.
Tj, tako zelish da vidish sebe,
Uplashen svooje sopstvene senke.
Zar ne znash da nema jedne istine?
I tvoje stope ne idu ka njoj,
Zaboravio si?
Sve su knjige mrtve, osim one koju pishesh
Pronadjesh li sebe, pronacicesh i druge.
Umrecesh sam, u suprotnome.
Ko si ti, zardjalo zlatne kose, kao kakva statua,
Stojish ovde ispred mene?
Zar ne vidish ovog slavuja, sto je sleteo izmedju nas?
U njegovom kljunu nema poja,
Nema mesta u njegovom jatu,
Pa kao i ti, drazesno suvishna,
Nisi proizishla iz mojeg snevanja,
Ali pak si tu, mednim rechima
mene sazela,
Vrhovima jablana,
Prstima od vetra,
I jednim plahotnim srcem malog deteta?
Probudi se Zorane! Ti si idealista,
usnulih cipela, prepunih rupa,
Нема коментара:
Постави коментар