Dramatis Personae

Ako umrem ove noci, sahranite me u zelenom.
Rasprostrite kroshnje jablana, okitite me cvetovima kestena,
zasadite travu u mojim ustima, uvijte me lozom.
Na mestu gde zastanem, na crnu zemlju prolijte vodu,
Golog me blatom zamazite, sa zirom i kukuruzom, medju svinje bacite.
Ako umrem ove noci, mene nikad ni bilo nije.
I ako negde uz prashnjav put, goli koren vam nogu saplete,
i to su moje ruke. Ako vam velike kapi obrve skvase
i to su moje suze, ili kishobran vam vetar oduva,
i to su moje usne, igracu se sa vama, samo ako, ako ove noci umrem.
I ako zaista preminem, na podnozje planine me bacite,
da bi moj duh mogao da se uspenje, nemojte me saditi na vrhu planine.
Ako me nocas putevi puste, i ja na mestu klonem, padnem, sahranite neki cvet umesto mene.
Zatrpajte ga grumenima zemlje, tishinu mu na latice spustite,
neka cvet zaboravi mene, kada ne budem imao puteve.
Ako umrem nocas, dok me u zemlju spushtate, setite se poljupca u chelo,
na ochima novchica, a u ustima tela Hrista. I kada konachno postanem
zemlja, zaboga, pustite vetrove, aman ljudi prdnite!!!
Ako umrem nocas, pocepajte sve moje pesme, zapalite sve moje,
zapalite sve shto goreti moze, ali ostavite mi shume.
Ubijte me sutra ujutru, ako nocas umrem, kada nadjete moju leshinu, pljunite,
pljunite na mene, i shutnite me, kao kako pregazeno stvorenje.
Ako su tu krila rasla, ischupajte ih, jer ako umrem nocas, mene nikad ni bilo nije.
Ja nikad nisam proputovao zemlju, kao moje rechi, i moje telo zaista je njima bezvredno
Osim u tome shto ih radja.
Sve ono shto sam dao nikad nije doputovalo do mene, kao lasta...
Lasta, da li se ona seca svog prvog doma? Posle svake zime...

Ako umrem ove noci od tuge, tuga nece samnom umreti, zato zaboravite me.

Jer ako ja nisam u svemu oko nas, onda me ni bilo nije.

13. Jun 2009