Prekratak je zimski dan, da bih snegu sto se topi prichao o njegovoj jedinstvenosti u samom paternu i shari
Ali dan je dovoljno dugachak da se dolazeca noc predoseti,
Da se zapamte oblici kojima sneg hrani ochi.
Nece li svi ti andjeli, vechno nasmejani ljudi, imena i otisci kada Sunce otvori ochi - zaplakati?
Probudjeni iz sna zimom, oni za koje vreme ne postoji, posluzice pod svetlim nebom kao materijal za vajanje vechnosti,
i posle odredjenog vremena, snu svome se vratiti.
Sneg ce ponovo zaspati, i ta ceznja za spashenjem ce utihnuti.
Imam li dovoljno srca, da shvatim,
da ovaj svet je samo san, gde sada probudjen - tamo cu biti u snu nadjen, i zivim samo u prelazima, dok sanjam?
Umem li da svim ovim imenima zaborav dam, i zasto josh uvek pokushavam da uhvatim ovaj prekratki zimski dan?
Ali znam:
Zima ima lice, koje joj ja nikad nisam dao;
Sa posmetenim snegom, samo izvire.
Decembarske duge šetnje, i zraci iz magle
Moje oči preplaviše, sa nimalo moje volje.
Ko pokreće te točkove
Što ogoljenom drveću daju lišće zelene boje?
Ko iz vazduha izvlači uzdahe,
I pretvara ih u kapljice magle,
Što na kori srca prave inje?
Davno su njene kose prestale da budu oličje moje želje,
Njene oči isprazniše svoje zadnje rezeorvare patnje na mene.
I davno su me pathosom udavile,
Ono unutar, ugasilo je sebe prevelikom čežnjom
Za onim što je polazilo iz samog mene.
Odjekuje strepnja, dok kucam šuplje na vrata srca.
Ima li koga?
Нема коментара:
Постави коментар