Dodjete do hladne betonske ploche, prebacite nogu napred, i zagazite u meko i gnjecavo blato.
Korachate.
Miris vode vas budi naglo.
Saginjete se, dok vetrovi udaraju sveze oprano lice.
Pruzate ruku, i dodirujete hladnu, zamucenu vodu.
Ustanete i mislite o svoj prljavshtini, o hladnoci i dubini, o negostoprimstvu reke, o teshkim talasima kako se bezmilo udaraju
Okrenete se ka zgradama, prepune ljudi, i okicenim sharenim svetlima.
Buka kola i zaglusheni ljudski smeh se polako pojachava.
Miris vode polako ischezava.
Petarda pored vas se dimi, i puca.
Predosecate da ce se pravo lice reke opet iznova promeniti, i ostati jedino istinit u vashim prstima.
I vratite se nazad, misleci: udavio sam se.
Нема коментара:
Постави коментар