VREME.
Nema ga.
Ne postoji.
Ili postoji?
Niko ne zna, što je najgore.
U filmu "Wittgenstein", napravljena je paralela njegovog viđenja smisla jezika sa vremenom. E sad, ne mora se shvatati cela wittgenštajnova filozofija, ne bi li se razumelo ovo što pokušavam da kažem. Vreme jednostavno ne teče. Vreme je konstantno zamrznuto, smenjivajući se, razmenjivajući sve ono što može razmeniti u svakom trenutku. Ali naravno, birajući samo jedan vid razmene. Onaj koji nam dozvoljava da nas sečanja sačinjavaju, tj onaj subjektivni osećaj ličnosti, onaj osećaj prkosa Vremenu. Meni je ovo od posebnog interesovanja, zato što sam ja celog detinjstva odbijao činjenicu Vremena, odbijao sam da verujem u vreme. To me je odvelo u neke loše pristupe, prevelikog fokusiranja na sadašnjicu, na trenutno. Doduše, još uvek ispoljavam karakteristike tvrdoglavosti i inercije koja potiče iz ovog osećaja. Moram reći osećaj, zato što jeste osećaj. Nije kognicija. Kognicija u svakom čoveku kaska za osećajima. Možda u formi mozga wittgenštajna i mog postoji neka određena sličnost, iako ja nisam kompetentan da se stavljam uz njegovo ime, ali u meni se "vremenom" iznedrila ta osobina da karakteristike mapiram kao određene fiziološke promene tela. Jer, suštinski, ne postoji čovek. Postoji samo iluzija tela o Čoveku. Kolektivna iluzija ljudski telesa. To znači i naziv mog mejla: "mi smo svi mrtvi". Razlog zbog kojeg niko ne zna da smo mrtvi jeu mikroreligije. Mikroreligije je naziv za repetativne stvari koje pružaju smesu kojom lepimo važne stvari u našim životima.
