Soba

Oslikane vrane na papiru, da li one slute ono shto jesu
Dok u sobi shire krila, u zidu one vide planinu, potoke, dolinu
Jarku slobodu u meni naslikanu, letele su nebom, samnom u kljunu.
U ovoj sobi.
Ja sam nishta.

Nedoluchno sunce se povlachi pred kishom, ko josh za vreme mari?
I u ponoc, i u podne, prazni plochnici i tihi ritam kishe.
Nikog da mi mir kvari, sem secanja u teshkom peru,
Prepuno crvenog mastila, krvari. Ali bara je premala, beo papir.
Ja sam nishta.

I josh jedan papir, stavljam na prashnjavu gomilu, u pokushaju.
Okrecem se, oslushkujuci ovu prazninu, gde vrane vechno polecu,
I mogu samo da naslutim jaz sveta - kao reke, mene i vrana izmedju.
Imam mir u tishini, ali ni jedna stvar u njoj ne daje srecu.
Gledao sam u reku.
Ja sam nishta.

Niz krivudavu reku teshki vetrovi prave kolonu; uci u nju necu.
U njoj zutoj, potopljeno zlato sija, daje reci smer i boju.
Rdja, ali u momentu kad razum fizike ga izbaci na obalu.
Sam, van reke, ne osecam se na obali slobodan. Jer
Ja sam sam nishta.

I ova reka, i obala, zakrvavljena vrana shto u krug leteshe
Jesu sklopljene, sa zida slike, ove moje sobe, paukove mreze.
Unutar same ove entropije, sve ono shto razara nepomichno stoji,
Vreme, ispleteno srebrnim nitima, spushta rdju na bleshtava usta humusa.
Ja sam nishta.
Unutar sebe stojim.

Napolju je toplo i pada kisha; iako pusta, pevala je ulica,
Ono shto povezuje svaku pesmu, slivalo se niz okna.
Ritam, rima, efemeralni svet kuca po mojim vratima,
Nikog da mi mir kvari, sem ova setna tishina...

u sobi bez zidova i vrata, ja sam zakljuchan, u onome shto odjekuje onim od chega jesam.
Pritisak mi nedvosmisleno dokazuje, ritam ove kishe, ja nisam,
I svakog novog jutra ja sunce ochekujem, i u tami ga gledam,
Gonjen Sunca htenjem, ali razuma pitanjem otrovanog, u tami ostajem vezan.

I uzimam prashnjavu gomilu na kojoj se vrana budno osmehuje,
I lepim prashnjave planine na tvrde zidove,
Odradjujem ponovo ritual, samo da bih podsetio sebe
Da ono shto mi je oduzeto, oteto, zelim da je veliki deo mene.

Unutar male rubikove kocke lepio sam svuda prashnjave potoke,
Same po sebi chiste, neukaljane, ali na svakoj mala barica crvene,
mojom krvlju otrovane boje.
kojom rukom se osmeh potoka prashnjavi,
Koji lanci vuku stvar iz stvari same po sebi?

To nisu moji dodiri, na zidu potoci teku hladni i veseli,
Niti su moje ochi, na Suncu se linija osmeha ne krivi,
Ne mogu biti ni ushi, vechan ritam srca u njima stoji.
Tu li je, u vazduhu, kao pogled kroz zavesu, ili je pak
Suvo, kao odraz u ogledalu?

Kada bih mogao sklopiti, sve po zidovima ove kocke, razapete slike,
I jednom rechenicom, povezati, spojiti, koje bih tada dobio ime?
Ime tuge.
Sopstveno ime.

Ako je ova soba tuga, onda Ja jesam;
Sve zajedno sa otezalim nogama i prekratkim rukama.
Forma sebe.

29.Mart 2009



Aware Of Some, Aware Of Nothing More,
I Have No Faith I Cannot Settle Scores,
You Hope Some Day, I'll Move Out Of The Dark,
Your Wishes Fail 'Cause I Am Nothing...

Chorus:
Slave To It All Once Again I Fear,
Slave To It All Are The Ones Most Dear,

Thrilling You All With My Tales Not Real,
You Believe In Them Time After Time...

On Hopeless Days I Sit And Justify,
A Wholesome Life, Of Which I'm So Deprived,
I Hope And Pray, That I Won't Stay Around,
Too Long To Stain, 'Cause I Am Nothing...

Chorus

Hope Someday?
I Could Be Wrong...

skontao sam

...čemu služi ovaj blog.
Ja živim sa kretenima, imam kretene od prijatelja, imam kretene za pokušaje prijatelja, imam kretena od šefa, i kretene od koleginica.
Jesam li takođe spomenuo da sam pored tolikih kretena, i ja sam njihov uzrok kretenizma kao i oni mojeg?
Možda kada zaboravim čemu služi ovaj život, možda ga tad zavolim?
Mislim, generalno, ne smeta mi to što imam takav posao što mi sprečava da jebeno otputujem jedan dan na 80km udaljenosti, eventualno jednom u mesecu, nego mi smeta ono što meni pravi posao.
Jebene krave, i debili.
I šta sad da radim? Da nekakvo nepoštovanje prema meni iskažem nepoštovanjem prema njima?
Gde da kanališem nezadovoljstvo, kada mi neka glupača iza leđa uvali kitu u šupak, da li treba da pokažem svoju nadmoć nad njom? Da li je to poenta, u igri pokazivanja moći, u nekom strahopoštovanju, nasleđenom iz doba kada smo svi bili još uvek realni, kada nismo postojali ovako, apstraktno? Ili bi trebao da pokažem svoju moralnu nadmoć, razmišljajući kako sam ja bolje govno od onog govna koje mi smeta? O, da, moje govno ne smrdi... ma jok.
Ali, trebam li da ćutim, kao pičkica, i da mislim da je to sve kul, da je to sila prilika.
KURCA MOG sila - prilika, ne sila prilika.
Da li bih sada trebao da možda stvaram sliku o toj osobi koja mi je onesposobila plan da odem u Bjelosmrad i da se našljokam, i ... tako?
Da li bih sad trebao da govorim i mislim o toj Andjelki koja mi je zavukla, da je ona nadmena, jadna, glupa, neobrazovana, prosta, i ostala govna? Možda sve navedeno sam i pomislio, ali ne i okarakterisao sa tim - nju. To ne radim. Nekome je ona možda sve suprotno, a meni u ovom trenutku sve suprotno od onog suprotnog navedenog. Ali, ona sama po sebi nije bitna, jer daleko od toga da je ona sama po sebi. Zapravo, stvarno je retko ko sam po sebi, onako odvojen od stereotipstva, konzumentstva... pa čak i privrženost ka kreacijama jednog domena je i dalje ograničenost, ona koja me svakog dana sve više pritiska, zahteva od mene da se oformi... da izađe na svetlost...
Uh! :(

Lucy

Fairest deve whom thou lovest, thou lov'st alone; for thine step is to light to leave the imprint upon world's crust.
Thou livest only in thine lodge, you'll love anyone, who entreats room of thine, and bring him fairest warmth to parch.
But leave this room, and no memory abides in you, of him whom you open'd doors to.
No one should turn that knob or knock again in hope to return to,
Lest he shall find no place for him by the fire he once knew.

That he resides in your heart is not of my rue,
For thine love loves that you're not alone in your hue;
And thus thine love lovest alone, without memory being truth.
And I may find a paper to quench thirst solitude máde,
And upon it scribe your náme:
Lucy – divine;
But the throbs of my heart, are not pursued by my mind;
Only one thing my soul cravest that is thine:
Pussy, my sweet Lucy;
You juicy pussy, fine!

Njam.
:D