Danas sam izmerio pritisak posle hiljadu godina.
Sve ide normalno dok ne pochne po kurcu.
U jednom trenutku, srce krene blesavo da mi udara, kao da sam uplashen merenja krvnog jebenog pritiska.
Moracu da se vishe teram da merim pritisak, da bih razbio tu anksioznost, taj neopravdani strah, koji je verovato povezan zbog tog sto mi je otac umro zbog istog sranja.
On je imao 35 godina vishe od mene. A ja imam 27 i imam 158/80, koje je hiljadu posto netachno izmeren pritisak.

Depresija se sakuplja oko mene, okruzuje me...
Neostvaren sam.
Ne zelim da umrem, ali ne bi bila velika nepravda prema meni i da crknem, jer i ovako i onako ne doprinosim nikome, i postojim u ovom drushtvu samo kao neka bedna gnjida,
vashka.

U sve vecoj sumnji sam svojih sposobnosti.
Razmishljao sam danas dok sam se vracao kuci od inspekcije, o tome kako napredak, tehnoloshki, uvelichava razliku izmedju osobenog poimanja osecanja i principa.
Dok svi mi zivimo uglavnom sastavljeni chistim logichkim, matematichki konciznim pristupima, vaganjem prema vecem/manjem, benefitnijem/neprofitibilnijem...svi smo protkani tom iluzijom koja nas chini zivim bicima, tim osecanjima koja brkaju logiku, meshaju drvece sa oblacima, izmishljaju stvari koje nisu tu.
Kao ja npr moj pritisak.
Ljudi manufakturishu aparate koje ce im ostavljati vishe prostora za emotivne manifestacije, otud kompjuteri i ljudi koji kao ja sada, pokushavaju da emotivno utaknu u ono sto emotivno ne moze sadrzati.

GOnjen sam osecajem da moram da se dokazujem u nechemu, da moram da pokazem sebi da postojim, ali najgori problem u tome je sto to ne umem u adekvatnom okruzenju da radim. Trebao bih sebe dokazivati u svom drushtvu, u ljudima koji su oko mene.
Ali ja to ne zelim. Iz ochitih razloga i bezim od drushtva.