Tumačenje segmenta po svojoj ulozi.
Beskonačnost uticajnosti, ili bolje transcendencija kroz percepciju u hermetičnoj, zatvorenoj okolini suzava mogućnosti, menja svest i generalno sa tim mogućnosti za ne obavezano tumačenje situacije.
Da bi ciklično kretanje imalo oblik, koristi se neumešana spona, kanal, medijum. Pri tom se medijum konstanto odnosi na prvobitno stanje, tačnije otisak utiska.
Pogurani kroz hodnik od medijuma, na kraju horizonta se nalazi ono što nas privlači.
Karakteristične reakcije uzrokovane prikazom, tj. predstavom koriste se medijumom radi povratne reakcije, ustaljene na samom početku.
Negde na zidovima hodnika, optočenog u staklu, i obojenog polu-srebrnom bojom, vidi se odraz nas samih pomešan sa našom sudbinom...
Beskonačnost uticajnosti, ili bolje transcendencija kroz percepciju u hermetičnoj, zatvorenoj okolini suzava mogućnosti
ОдговориИзбришиiako bi naizgled bilo da transcendencija u hermetičnoj okolini širi, a ne sužava, nije tako.
Postoji jezgreni osećaj sopstvenosti i okoline, i pored toga jezgroviti sloj neaktivne mogućnosti koju formiramo tako što je nadovezujemo za svaki sloj koji je veličine jedne polovine prethodnog.
Dok će hermetički sistem zadržavati fokusirano jezgro u centru, bez obzira koliko se on pomerio, jer on nije relativan, nego je totalan u odnosu na neaktivne slojeve, baš ti neaktivni slojevi će uvek držati razdaljinu od samog jezgra, čineći da se jezgro zapravo i ne pomera.
:) Otud zatvorenost u hermetičkom preobraženju.
menja svest i generalno sa tim mogućnosti za ne obavezano tumačenje situacije.
ОдговориИзбришиzvuči čudno kada se govori da samoodržavajući pojam koji u svom centru pravi sebi konstantni vidik, može zapravo da se menja, prebacujući se, tj. transcendirajući se; ali zapravo može.
Pojam centra aktera, ne nalazi se samo i isključivo u akteru.
Čak štaviše, akter sam za sebe ni ne postoji.
Ne postoji ni jedan čovek isključen od sveg okolnjeg, bilo to materijalno ili spiritualno; i spiritualno okružuje jer ono uzima ulogu materijalnog.
Svi mi samo igramo naše uloge, ležeći u svojoj raki, od samog trena rođenja.
Sve na ovom svetu, apsolutno SVE, zahteva da se pojavi.
Da bi se pojavilo, trebaju joj instrumenti, koji će je napraviti, tj. dovesti njeno postojanje na svetlost. Obično nam se čini da ti instrumenti prave osobit iskaz, ali nije tako, zapravo sva ta pojava u svojoj suštini čini čoveka, kako instrumentalizovanog tako i celokupnog.
Ljudi su uvek robovi onoga što ih čini ljudima, a sve velike stvari žele da se rode, bez upita čoveka (s obzirom da su ljudi samo instrumentalizovane jedinke). Sve bi to bilo lepo kada stvari ne bi uticale jedne na druge.Tako da u samom oformljavanju neke predstave
Tako dolazim do zaključka da je čovek ona granica oko njega. Njegova granica sopstvenosti, mesto u kojem može imati sebe, i mesta u kojima ima sebe.
Sve stvari su povezane. povezane su čvorom koji prolazi kroz osobu, i njegovo posmatranje, njegovu prisutnost. Ali ta osoba se kreće, i ostavlja za sobom čvorove, hrleći u zagrljaj drugim. Ali, takva osoba ne može da večito juri za nedosižnim ukrštanjima, jer će se udaljiti od svog mesta, udaljiće se od sebe, tj. mesta na kojem su stvari odlučile da se rode. Tako da imamo pamćenje. Često su sećanja u konfliktu sa sadašnjosti, iako je akcenat stavljen na samoupravljanje osobe kroz sadašnjost, radije nego upravljanje kroz prošlost (što je ne moguće).
Mi, ono što smo bili ranije, pre nego što smo se promenili, nikad ne zamre, ono je samo toliko utišano da se ne primećuje u nama.
Tako da zaista čovek može glumiti veoma puno uloga, i u svakom od njih menjati delom sebe, radi rađanja novih stvari kroz njega. Ali, ako se harmnonija poremeti, čovek će uvek pojačavati crte na platnu svoje samoreflekcije i samoodržavanja.
[ovo je stari komentar, i nisam bash siguran da li bih hteo da ga reviziram, i izmenim, neka bude glup :D]